Ne, ne moram

„Moraš biti jaka.“
„Ti si hrabra.“
Ne, ne moram.
I ne, nisam.
Nisam ni jaka, ni hrabra, a često sam usamljenja, umorna, uplašena i zabrinuta zbog onog što dolazi.
Samo živim ovaj život najbolje što umem.
Kada imaš bebu, i kad misliš da više ne možeš da je uspavljuješ ili menjaš pelene, ona počne da spava sama, a pelene zameni za nošu.
Kada misliš da ne možeš više da hodaš savijene kičme, jer dete uči da hoda, ono prohoda samo.
Kada misliš da više ne možeš da sediš u praku ispred zgrade dok se igra, ono dovoljno poraste da u taj park ide sa drugarima.
Kada misliš da ti je preko glave organizacije ko će da ga čuva dok si na poslu, pozorištu, kafi sa drugaricom, večeri sa prijateljima, ono poraste toliko da jedva čeka te dragocene trenutke slobode kad ti vidi leđa.
Kada imaš dete sa autizmom, u većin  tih faza, za koje misliš da ih nisi mogao izdržati još ni mesec duže sa onim drugim detetom, ostaješ celi život.

U međuvremenu stalno rizikuješ gubitak braka, posla, profesije, interesovanja, prijatelja i odnosa koji se ne uklapaju u taj čudan, nepredvidiv, a ponekad i neprijatan način života, jer nije uvek zabavno biti sa nama. Nekad je nenaviknutim na neke situacije i neprijatno.
Pokušavaš da nadaknadiš društvo vršnjaka. Smišljaš način da mu život učiniš što lepšim. Plaćaš neke ljude da ti pomognu u tome, ne što ne možeš sam, već što shvataš da mu treba još neko u životu osim tebe.
Umoriš se od objašnjavanja da negde nisi došao ili se zadržao dovoljno dugo zato što je nemoguće tvom autističnom detetu objasniti neke socijalne norme i konvencije.
Umoriše se od napominjanja da imaš dete sa autizmom i da se tvoj život umnogome razlikuje od njihovog, a da to nisu one uobičajene, individulane razlike, normalne među ljudima.
Umoriš se i povučeš, a onda postaneš u očima drugi čudak koji živi mimo sveta.
Ili heroj, po potrebi.
Ne, nisam ni jedno, ni drugo. Samo živim ovaj život onako kako umem, a nekad ne umem da budem ni dovoljno jaka, ni hrabra, ni da slušam o tome kako jesam ili moram biti takva.

P.S.  Ima ovaj život i lepih trenutaka. Juče ga je sestra vodila da gledaju balet i posle pola sata mi je stigla od nje poruka sledećeg sadržaja:
Ee, odusevljen je. Sve vreme se smeje i sve tapše onda kad treba i ne prica. Baš, al’ baš mu se svidja.

P.P.S. Kad imaš dete sa autizmom onda ono drugo učiš da bude što samostalnije, jer znaš šta ga čeka kad tebe ne bude, ali to je priča za neki drugi dan, onaj kada imam dovoljno snage da sebi kažem „Moraš biti hrabra.“

Zidovi od stakla

Kako nastaju "običaji"

Svoje prve Božiće, a i sve ostale do rata, sam slavila kod bake, a kod bake je uz kuću, ispred ulaznih vrata, stajo veliki badnjak. Taj badnjak se donosio iz šume, rano ujutru, na Badnji dan, i tu je stajo sve do malog Božića (Sv. Vasilija), kada je baka njime potpaljivala vatru za česnicu koja se i tog dana pravila, ali u koju se , na žalost nas dece, nije stavljala parica.
I to su bili običaji koje sam ja prihavtila kao takve, ne razmišljajući o njima i ne pitajući se zašto ona to baš tako radi, kao što sa običajima najčešće i biva. Prihavtimo ih misleći kako je oduvek bilo tako i da tako treba i da ostane.
Pre nekoliko godina sam saznala da je običaj da se Badnjak pali na Badnje veče.
Ispred crkve na Novom Beogradu to veče bude puno dvorište, što onih koji su došli i doneli svoj badnjak, da ga tu zapale, što onih koji su došli samo da gledaju.
Moje komšije su od pre nekoliko godina počele da oraginuzuju paljenje badnjaka u parku ispred zgrade, koje se protvori u lepo druženje uz ispijanje kuvane rakije i čaja. Ove godine su celi dan dovlačili daske iz napuštenih šupa i grane iz okolnih parkova, pa sam u jednom trenutku pomislila da je ispred zgrade izbio požar.
Ono zbog čega sve ovo pišem je nešto to sam prvi put primetila pre dve-tri godine, a što mi je danas, dok sam šetala sa Lanom, valjda kako nema snega, pa su grane su poprilično gole, baš "bolo" oči.
Ne znam da li zbog toga što im je žao da spale badnjak koji su tek tog dana uneli u kuću, ili zbog lenjosti da odu do crkve i to tamo učine, ali oni kojima on ostane u kući posle Božića, da ga ne bi bacili u kontejner (gde badnjak u kontejner, ne ide!:))su smislili novi "običaj" - kačenje badnjaka za drveće i grmlje po okolnim parkovima.
Za koju godinu će, verovatno, gradska deca misliti da je to običaj, ne pitajući se od kada i zašto. A i ako pitaju verujem da će dobiti odgovor: "Takav je običaj. Ne pitaj, već uradi kako treba."

Ja i ti

Ja i ti, film Bernarda Bertolučija

Ne volim da gledam filmove snimane po knjigama.
Obično se razočaram, jer se retko poklopi onaj u mojoj glavi, nastao tokom čitanja, sa onim što režiser vidi.
Ja i ti je jedan od izuzetaka.
Od jednog dobrog, ali ne toliko jakog romana, Bertoluči je napravio ubitačan film, bez obzira što za razliku romana, gde je kraj izvsetan, ostavlja gledaocu mogučnost da izabere kakav će on biti, a prividno završavajući hepi endom.
Jedna prijateljica je posle gledanja rekla da je Bertoluči stavio akcenat na usamljenost koju je moguće prevaziči, a ja opet mislim da je upravo naglasio tu nemogućnost prevazilaženja. Onu istisnku i pravu. Da je ono što ponekad vidimo kao prevazilaženje usamljenosti samo prihvatanje spoljnjeg sveta i puštanje ponekad i neželejnih osoba u njega, ali da su ljudi u suštini ostrva.
Najbolje o tome govori scena koja ide uz Bouvijevu muziku, a koja se čuje na ovom snimku, u kojoj njih dvoje plešu, zagrljeni, a toliko sami.
Neću da otkrivam šta se još od muzike čuje u filmu (jer sam to obećala nekom ko voli filmska muzička iznenađenja :)), ali je mene njom kupio već u drugoj sceni.
Ne znam kako će to da izgleda onima koji ne budu gledali film u bioskopu, ali trenutak kada klinac stavlja slušalice na uši, a iz zvučnika zagrmi  muzika moje mladosti,  je bio sjajan. Osećala sam se kao da su meni na ušima.

Ne mogu da nađem snimak, ali ima jedna sjajna scena koja govori o tome kako nekada potpuno nesvesno, i sa potpuno bezazlenim gestom, rečima ili naizgled beznačajnom radnjom, nekog gurnemo tamo gde ne želimo.
Zastrašujuće, ali tako ljudski i neizbežno, ma koliko se trudili.

Tea Falco i Jacopo Olmo Antinori, glavni glumci su sjajni,
(čak ni ja ih nisam bolje zamislila dok sam čitala knjigu. :), a Sonia Bergamasco pored njih deluje mlako i neuverljivo.

Ja i ti je film koji ću sigurno opet pogledati.

Ljubav

 Ljubav, film Mihaela Hanekea

Ne volim da čitam mnogo o filmovima pre  nego što ih pogledam.
Možda samo ono osnovno. Ostalo volim da saznam sa filmskog platna.
Da, filmove i dalje najviše volim da gledam u bioskopu, ali o tome, možda, nekom drugom prilikom.
Kad je “Ljubav” u pitanju, zbog silnih nagrada koje je dobio (Kan - Zlatna palma; Evropska filmska nagrada – FELIKS - Najbolji film, režija, glumac, glumica; European Film Award FELIX  - Najbolji film, režija, glumac, glumica) teško je bilo tako nešto izbeći.
Najviše mi se dopao Jergovićev tekst u kome on lepo primećuje da ovo nije film o smrti već o umiranju, a ono ume da traje dugo, da bude bolno, koliko god za onog koji umire, toliko i za onog koji ostaje iza njega. U svemu tome glavni junaci ovog filma, stariji bračni par, čiji je odnos takav da nameće pitanje da li postoji bezuslovna i bezgranična ljubav, i da li uopšte postoji mogučnost da posle toliko godina ona postoji ne kako takva, već u bilo kom obliku.
Ono u čemu se ne bih složila sa Jergovićem je scena kada je on, posle  ne znam koliko vremena brige o njoj, koja se nalazi u sve lošijem stanju, gde je kraj izvestan, ali nikako i da dođe, ošamari.
To je nekako prelomni trenutak u filmu (koji me je zatekao iako sam znala za njega), a on, Jergović, za taj šamar kaže da je poništio sve što mu je prethodilo, celi jedan život.
Ja sam taj šamar, naprotiv, doživela sasvim drugašije - kao strašani trenutak njegove nemoći. Toliko strašan da dozvoli da oboje izgube dostojanstvo koje se sve vreme trude da sačuvaju, a koji je proizišao samo iz ljubavi.
 Iz ljubavi i bola, i nemogućnosti da je i dalje gleda kako pati, a opet nemanja dovoljno snage u tom trenutku da učini ono za šta zna da je jedino ispravno, i što će kasnije i učiniti.
Ne, ipak ovo nije film samo o umiranju. Ovo je omaž jednoj ljubavi I čitavom životu.
Umiranje i smrt su samo jedan njegov deo. Neminovan i onaj na koji svi najmanje volimo da mislimo, ali trebali bi. Bar ponekad.

P.S.  Da, zaboravila sam da spomenem jedan lep deo iz filma.
Njih dvoje sede za stolom, i to kuhinjskim, ne trpezarijskim, i jedu, čini mi se ručak, i on joj priča o nekom svom doživljaju iz rane mladosti. I onda kaže nešto veoma istinito, a to je da neke događaje često i zaboravimo, ali ne zaboravimo emociju koja ih je pratila.

http://www.youtube.com/watch?v=JjEN_Wi4z_g

Božići koje pamtim

U istočnom uglu sobe, iznad kreveta u kojem ležimo sestra i ja, jer još smo male a i tako je toplije, pucketa kandilo i baca svetlost na ikone.  Na jednom zidu, sa desne strane, je Bogorodica, a na drugom,  naspram nje,  Sveti  Jovan. Pozlaćen. Baka kaže da je u našoj kući više od dvesta godina. Ne znam koliko je to dvesta godina, ali zvuči kao veoma davno. Toliko davno da to ne mogu ni da zamislim i pitam zar su tada ljudi uopšte živeli. Možda ih je tada stvorio onaj bog iz bakine molitve što se na nebu pojavljuje sa anđelima?  

Po prozorima se uhvatilo inje, i u sobi je toliko hladno da svaki čas zavlačim glavu pod  teške, ali tople jorgane. A onda, shvativši da ne mogu da dišem, izranjam ispod njih, kao iz vode, hvatam vaduh, i ponovo se zavlačim. I tako sve dok ne zaspim.
Baka nas budi i požuruje da ustanemo iz kreveta, jer polaznik samo što nije došao. Kaže da je jutro, ali napolju je još uvek mrak. On, polaznik, radi od sedam, a pre toga mora da obiđe tri kuće. Bakina je prva na redu, jer nju najviše voli i poštuje, kao i svi ostali iz oklnih kuća. Zovu je Pomajka. Ne znam šta to znači, ali znam da sam veoma ponosna i srećna što je baš ona moja baka, i da ne mogu da zamislim život bez nje. 
Baka je i najstarija, pa me povremeno more misli o tome koliko će još da živi. Trudim da ih što pre oteram od sebe, jer ne mogu da se izborim sa njima.
Pretrčavamo u toplu kuhinju gde nas čeka već pripremljena odeća. „Ne, ne možete da božičkujete u pidžamama. Ne valja to. Zna se šta je red. Sad se obucite i umijte, a posle kako vam volja.“
Vadi česnicu iz smedrevca, a mi nestrpljivo čekamo kad ćemo da dobijemo svoje parče i nadamo se da je baš u njemu novčić.
...

Mami i tati smo rekle da nećemo spavati kod kuće. Odlazimo u grad i onda jedna drugoj priznajemo da samo mislimo o tome kako će to biti prvi Božić da ne spavamo kod bake. Lako se dogovaramo da ipak idemo kod nje. Baka nema telefon i zato pre nego što krenemo zovemo naše iz govornice da im to javimo. Nisu kod kuće. Zovemo tetku i molimo je da ih pozove kasnije i kaže da nećemo doći kući. 

Neko lupa na vrata. Tri sata ujutro je. Prerano i za našeg polaznika. Baka otvara vrata. Virimo iza nje. Mama, tata i striko stoje ispred kuće. Tata nas ljubi, plače, a onda odlazi iza kuće i povraća.
Tetka je zaboravila da prenese poruku.

...

Sedim sa društvom u kafiću. Kažem im da uskoro idem jer hoću da stignem na ponoćnu službu. Pitaju mogu li i oni sa mnom. Hoće li ih pustiti da uđu jer nisu pravsolavci. „Naravno da hoće. Zašto bi vam neko nešto tako zabranio?!“  Odlazimo u Staru crkvu na Baščaršiji. Skoro niko od njih, mada su svi osim Sunčice rođeni i odrasli u Sarajevu, ne zna da ta crkva uopšte postoji. Pričam im priču koju sam čula od bake, o tome kako je napravljena, baš tu, na sred Baščaršije. Slušaju me pažljivo i zahvaljuju i na priči i na tome što sam ih dovela u tu malu, neobičnu crkvu. Niko od nas ne sluti da će baš ispred nje za nepunih godinu i po dana da odjekne pucanj koji će neke od nas zauvek rastaviti.

...

Božičkujemo. Baka izgovara molitvu, a onda sveće zabadamo u posudu sa pšenicom. Lepo gore. Baka kaže da je to znak da će žito dobro da rodi. Glupo primećujem da ga ona odavno nema u svojoj njivi. „Nemam ja, ali negde će da rodi, pa će i nama brašno i hleb da budu jeftiniji.“
Nije dočekala to jeftinije žito. U ruci je imala koricu hleba napravljenu od onog skupog, prošlogodišnjeg,  kada je ispred kuće pogodio snajper.

...

Živimo u kućici od dvadeset pet kvadrata. Nas četiri. Dve, one koje rade, spavaju na kauču. Da se bar malo odmore. Druge dve na jogi dušecima, bez kreveta. Stavile smo jedan  na drugi. Tesno je, ali je bar malo topilje. Nemamo baš mnogo toga, ali brašna i margarina iz crvenog krsta ima. Dovoljno za česnicu, a česnica je dovoljna da proslavimo Božić.
Poslednje pare trošimo na flašu vina za polaznika. I jabuku. Baka je govorila da tako treba.
Nekoliko dana kasnije, na Bogojavljenje, ležimo u kućici, kako smo je od milja zvale, i kroz krovni prozor gledamo u nebo. Dogavarmo se da sve četiri poželimo istu želju – vreću krompira. Narednih sat vremena pričamo o tome šta bismo sve od njega naparavile.

...

Umesto za Božić, da imam čime da ga  pospem, kad kao polaznik prvi uđe na vrata, žito kupujem za panaiju. Sutra je četrdeset dana kako nije tu, a za sedam, na Bozić, bi mu bio rođendan. Pedeseti.
Na taj dan, kao i svake godine, uveče odlazimo kod njih. Jedemo belu totrtu, jedinu koju je voleo, pričamo o svemu, i ćutimo o tome koliko nam nedostaje.

...

Za dva dana je Božić. Ćaskamo. Neobavezno. O svemu. Lako.  Kao da smo to radili već bezbroj puta. Ni ne pomišljam da će taj susret toliko toga da promeni. Najviše mene. Ili  ono što će izaći iz mene. Jer, sve je tu. Verovatno oduvek. Ali od onih koji su pored nas zavisi šta ćemo pustiti na površinu. I dobro, i loše.  Čega je više, ne znam. Znam samo da ništa nije isto, ali da i dalje verujem u

Kako god, i pored sve ozbiljnosti i prepotentnog mudrovanja, opet mislim da je život i lak i nasmejan i lep i opušten i neozbiljan u velikoj meri i da ga se ne treba plašiti.

Ništa nam se u životu neće desiti dvaput. Samo jednom.

Ništa, pa ni  Božić. 

Svake godine je tu, ali svaki samo jednom. 

Kažu da je to najbolji dan za nešto novo, za početak, a ja ponekad želim da verujem u takve stvari. 

Isto želim i vama. Da verujete. U nešto.
Srećan Božić

Hoćemo li sad nešto veselo?

– A sjećaš se ti Olega?

– Olega? Ne. Ko to beše?

– Ma znala si ga sigurno. Visok, crn, onako baš zgodan. Bio jedan od najboljih studenata na mašincu. Trenirao tenis, osvajao i neke medalje u skijanju. Pola djevojaka sa mašinca se ložilo na njega.

– Znači, čak njih dvadeset? – začikavala ga je, misleći da sledi još jedna priča o nekom od njegovih giga mega uspešnih drugara, koji su uspeli da iz balkanskog pakla pobegnu u raj zvani Amerika.

– Samo ti zezaj, a znaš i sama da bi ti bilo bolje da si upisala mašinac nego što si se zamajavala po onom filozofskom sa luzerima koji nisu dospjeli dalje od lokalnih novina.

– Hajde, ne pričaj gluposti u koje i sam ne veruješ. Prvo, moji prijatelji nisu nikakvi luzeri, a drugo – znaš vrlo dobro da bih bila užasno nesrećna na tom vašem mašincu. Dobro, i šta je sa tim tvojim savršenim Olegom?

Poslednju ovakvu raspravu završili su u njegovom krevetu, ne obazirući se na to što njegova majka, koja je pravila ručak u kuhinji, može svakog trenutka doći da im donese sok ili već nešto da počasti „onu njegovu finu devojku, koja ga vodi u pozorište“, što bi otac uvek dodavao kad se njeno ime spomene, a spominjali su ga često te prve ratne godine, pogotovo kad bi za ručak bilo nešto iz paketa koji im je poslala. Posle, kad su počeli stizati paketi bez pisama, matori su se trudili da im se tako nešto slučajno ne omakne.

Da li se još uvijek onako ljubi? Da li se ikada ljubila onako kako ja mislim da jeste ili sam sve to izmaštao po onim rovovima i napuštenim kućama? Da je i sad prekinem poljupcem? Ne, glupo je dva puta patiti zbog rastanka sa jednom te istom ženom. Sutra, kad sjednem u avion, sve ovo će i onako postati samo još jedna fantazija o prošlosti.

– Ništa. Eno ga na onom starom groblju, mislim da se zove Lav, znaš ono iznad naše gimnazije, već šesnaest godina.

Oleg, Oleg... pokušavala je da poveže ime sa slikom nekog od mladića s kojima se on družio dok su bili zajedno. Ne, ne može da ga se seti. A i da može, nešto bi se promenilo?
Otpila je gutljaj mohita ne znajući šta da mu kaže, i uzdahnula duboko, kao da se nadala da će hladnim vazduhom iz Botaničke bašte čije se strujanje tog trenutka osetilo, bar malo ohladiti vrelinu koja joj je pritiskala grudi i spuštala se u stomak. Posle svakog mohita, i svakog sata provedenog s njim, a sada je prošlo pet sati i dvadeset minuta kako je došla po njega na aerodrom, pitanja za koja je znala da ih nikada neće postaviti je bilo sve više.

– Žao mi je. Bili ste bliski za vreme rata?

Bože, jesam li mogla šta gluplje da mu kažem, kakve veze ima jesu li bili bliski i uostalom zašto mi uopšte sad spominje tog Olega?! Zar posle sedamnaest godina nemamo o čemu drugom da pričamo...

– Da, bili smo u istoj jedinici.

– I?

– I bio je vreo julski dan, baš kao ovaj. Valjda sam ga se zato i sjetio... Sjedili smo u rovu već ne znam ni ja koliko. Znaš, u rovu izgubiš predstavu o vremenu. Ne broje se više sati, već ispaljene zolje i šaržeri.

– Ne znam. Mogu samo da zamislim, ali i to teško jer mi samo na pamet padaju oni partizanski filmovi na koje su nas vodili da ih gledamo još u obdaništu. Zamisli neko sad odvede našu decu da gleda, recimo Boška Buhu sa pet godina – pa odmah bi ga tužili za zlostavljanje.
Nekad mislim da su svi ti filmovi i sve te jebene priče o partizanima, ustašama, četnicima i ostalim dobrim i lošim momcima kojim su nam punili glavu od rođenja i dovele do ovog. Seti se samo da su nas na gađanje puškom vodili još u osnovnoj školi. Ponekad se pitam jesu li tada počele pripreme za ono što nam se desilo koju godinu kasnije...

– Ma, pusti to. Pričaj. Oleg. Šta je bilo s njim?

– Eh, Oleg... Satima smo već bili u rovu. Tog dana je bilo prilično tiho. Nigde se ništa nije pomjeralo. Valjda je i onim tvojim bilo prevruće za akciju.

– Valjda. Ah, kako obožavam kad ubaciš to tvoji-moji, ali neću sad o tome. Da čujem šta je bilo sa Olegom.

Kojeg još uvek ne mogu da se setim, mislila je, pokušavajući da ne pokaže koliko joj je teško da ga gleda i sluša i ne misli o tome kako bi ga sad, ovog trenutka, uhvatila za ruku, i kako bi to u nekoj dimenziji, potpuno vanvremenskoj, u kojoj joj se činilo da se trenutno nalaze, bilo sasvim prirodno.

– Već je skoro počelo da se smrkava. Čuli su se samo zrikavci; oni su nas valjda podsjetili na more, a i stalno smo tražili teme koje bi nas bar na kratko odvele iz tog pakla na Otesu; pa smo počeli da se prisjećamo gdje smo bili prošle godine u to doba... Oleg je pričao o Korčuli, a ja o Brelima, i o tome kako nas je matori Dizdarević uhvatio kad smo stigli kod Adija, da istovaramo blokove, koji su mu „Eto, vidi slučajnosti“, stigli dan ranije. Kao super što se baš tako pogodilo, a matora džukela znala da ćemo mi tog dana doći. Pričao sam mu kako smo popizdili na njega, a kako bih tog trenutka sve pjevajući istovario i pet puta više. Oleg se opet sjećao nekog ostrvca preko puta Korčule i kako je umalo vrat polomio na skijama, a sve ne bi li privukao pažnju one male Irene, koja je to ljeto bila kod nekih rođaka u kući do njegove. Nje se sjećaš?

– Da, nje se sećam. Pa znaš da je moj Jasmin bio isto ludo zaljubljen u nju. Ta mala mi nikad nije bila jasna. Toliko njih je ludovalo za njom, a ne sećam se da sam je nekad videla sa nekim. Gde li je ona završila...

– Čuo sam da je u Australiji. Kažu da se nije udala i da u poslednje vrijeme stalno neke nostalgične tugovanke piše po onom fejsu.

– Ma da, svi koji se sete bilo čega iz vremena pre rata, ili, kako ja volim da ga zovem, prošlog života, ispadoše jadnici. Izgleda samo ti imaš prava da ga se sećaš, a da to nije patetika...

Dobro, hoćeš li mi ispričati šta se desilo sa Olegom. Korčula, Brela, Irena i šta onda?
– I onda neko ugleda tenk. Ko zna, možda se neka njihova budala bila napila, a možda se i setio mora, pa krenuo do Neuma da se okupa. Tu mi počnemo ko djeca, a sad vidim da i nismo bili daleko od toga, da se prepiremo ko će da ga gađa. Ja ću, ja ću. Ma jok, sad je red na mene. Nije, ti si juče ispalio na onog dole pored škole. Komandir Mirko kaže da će on da se pobrine za tenk, neka nas na moru, neka ne prekidamo. Znao je valjda da te zolje što smo ih sami sastavljali i nisu baš sigurne, ili je on i tada vidio ono što ja vidim sad, dva dječaka, koja su zalutala u pogrešnu priču. Kako god, on je htio da gađa, ali Oleg se nešto baš zainatio i nije prestao da navaljuje da pusti njega.

Ne znam... Znaš, dugo sam tu sliku gurao od sebe, a onda kad sam shvatio da neće nigdje otići, da je zauvijek tu, u mojoj glavi, počeo sam prizivati svaki detalj, svaku izgovorenu reč, i svaki put vikao u sebi – „Ne, ne!“ – pokušavajući da ga sprečim da jebenu zolju stavi na rame...
– I? – jedva se usudila da pita. Piće se nije usudila da dohvati.

– I – bum! Bila je naopako sklopljena. Eksplodirala mu je na ramenu. Baš djeca... Hoćemo li sad nešto veselo?