Heroj je Čovek

1.maj

Danas je tačno dvadeset osam godina kako sam sela u kikaš, vojni transportni avion,  i misleći da napuštam grad privremeno, napustila celi jedan život zauvek. I danas, ovog prvog maja, celi dan mislim na jednu priču iz rata. Možda zato što ovaj prvi maj i ovo karantinsko  proleće podsećaju na taj početak rata, a možda i što se u tim izmenjenim životnim okolnostima ogole ljudski karakteri.

Hugo Prat je u svojoj knjizi “Želja da se bude beskoristan” rekao:"Bio on ratnik ili pacifista, heroj je onaj ko uspe da postane ili ostane ljudsko biće u punom smislu te reči. Heroj je Čovek."
Ovo je priča o mojoj mami koja je moj heroj, onakav kako ga je definisao Prat.
Putavale smo baš za Sarajevo kada mi je ovo ispričala. Bio je juni, sigirno, jer jedino tada odlazimo tamo, na bakinu godišnjicu i da obiđemo groblja. Godine se ne sećam, ali nije bilo davno i čudila sam se kako do tada nisam čula tu priču.
A priča počinje davne ’74, kada su mi slučajno, radeći kontrolne ili analize zbog neke prehlade, otkrili kao dvogodišnjakinji šećer u urinu. Mama je naravno bila izbezumljena. Pomislila je da  imam diabetes i kako je radila u Domu zdravlja, odnela moje rezultate kolegi internisti. On je pokušao da je smiri i rekao da je on ipak lekar za odrasle i da je najbolje da me  pregleda dečji specijalista i to jedan od najboljih u Sarajevu, koji je upravo bio došao iz inostranstva, sa specijalizacije za dečjeg nefrologa.
- Idite sad odmah kod njega. Ja ću da ga zovem, to mi je dobar prjatelj i primiće vas odmah.
Tako se i desilo, a taj specijalista joj je rekao da sigurno nemam diabetes (koji ću ipak dobiti trideset godina kasnije, ali je to za neku drugu priču),  što su joj posle potvrdili i na čuvenom ljubljanksom kliničkom centru.

Davdesetak  godina kasnije, za vreme rata, mama je radila u ambulanti na Grbavici u Srpskom Sarajevu.
Jedan dan je pozvala koleginica stomatolog kod sebe u ordinaciju:
-Rado, sjećate li se našeg kolege iz Doma zdravlja, doktora Vranića?
- Naravno da ga se sjećam. Ja doktora Vranića  i ono što je učinio za mene nikada neću zaboraviti.
- Gospođo Rado, ja se ne sjećam šta sam to učinio za vas.
- Doktore, verujem da se vi ne sjećate, ali ja to neću zaboraviti dok sam živa,
  i ispriča  mu tu priču kako je poslao kod svog kolege pre dvadesetak  godina.
Dogovore se da dođe sutradan, da mama pokuša da mu popravi stare mostove. Taj dan nije bilo struje.
Sledeći dan kad je došao mama mu objasni šta planira da uradi, a on joj na to kaže:
- Gospođo Rado, možete li mi odmah reči koliko će to da košta? Znate, ja nemam para.
- Dragi doktore Vraniću, meni je veoma žao što vi nemate para, nemam ih ni ja, ali da ih imate ne znam koliko, ja vam ovo ne bih naplatila.
Prvo je počeo on da plače, a onda i mama.

Doktor Vranić je bio Musliman, u Srpskom Sarajevu.
Ostao je celi rat tu gde je živeo i pre rata i nailazio na svakave ljude, ali je naišao i na moju mamu.