Crtice sa trčanja

- Dvoje sede na klupi.
 Oni ćute, ali njihova tela toliko glasno govore - "Šta ja ovde radim?!" 

 da mi je došlo da stanem  ispred njih i da im kažem:
 Bežite sa te klupe.
 Što pre. Ali svako na svoju stranu.
 Život je suviše kratak za takve stvari. 

 Za tišinu nerazumevanja. 

- Muškarci sa naramenicama su beskrajno smešni. 

- Pre neki dan sam shvatila, a danas i večeras samo potvrdila, 

  da definitivno nemam ni malo razumevanja za alkoholičare. 'Ladno 

  bih ih pustila da crknu.

- Slučajnosti su, izgleda stvari koje privlačimo vlastitim magnetnim 

  poljem. 

- Ruke imaju pamćenje.

- Serotonin proizveden tokom trčanja nije dovoljan da pobedi nemoć, 

  bes i strah, ali ne odustajem.

 I da, muzika

Tragovi ili piši briši

Jednom sam negde pročitala kako je neki poznati pisac, ali nažalost ne mogu da se setim koji, izjavio da i dalje, u eri računara, piše na pisaćoj mašini.

Kad su ga pitali zašto to čini rekao je da kad piše na mašini mora pažljivije da bira reči, da se više trudi, da zastane i razmisli pre nego što nešto napiše. Papir nije kao ekran, na njemu ostaju tragovi, koji se ne brišu tako lako.

Posle sam razmišljala o njegovim rečima i shvatila da ima nešto u tome. Da je era računara i interneta veoma promenila ne samo način komunikacije među ljudima, već i način razmišljanja i ponašanje uopšte.

Ekran trpi sve. 

Po njemu se lako piše, ali još lakše briše, ispisuju reči koje možda nikada ne bi bile izrečene.

Neki pisci su imali isti otpor prema pisaćoj mašini, govorili da samo sa olovkom u ruci mogu da pišu, i da sve ostalo predstavlja prepreku između njih i teksta, stvara neprobojni zid.

Ne znam da li sredstvo pisanja može da utiče na stil, ili je to samo navika, ali znam da neke rečenice kad pročitam, zavisno od toga kako su napisane, različito vizualizujem, pa mi se posle, kad ih vraćam nazad, neke pojavljuju kao da su napisane na mašini, neke kao da su pisane perom, upakovane u starinsko pismo, a neke su tek samolepljivi stikeri ili esemesovi.

I da, evo dok sam pisala ovo gore (a krenula sam samo link da podelim), shvatila sam da postoje ljudi sa kojima sam toliko mnogo pisanih reči razmenila, a ne bih im rukopis prepoznala, i sad se pitam da li bih i te njihove reči, da su olovkom bile pisane, drugačije čitala.

http://www.6yka.com/novost/39084/evolucija-pisace-masine-u-slikama

P.S. Pazite kome i šta pišete.

       Ono što je napisano da obraduje jedne, često posluži za smejanje nekim drugim očima.

Maslačak

Hodamo.

Dečak i ja.

Dečak korača sigurnim korakom skoro odraslog muškarca.

Leđa su mu prava. 

Ramena lepo razvijena, zategnuta.

Zastaje.

Saginje se.

U ruci mu je maslačak.

Beo. Nežan.

Duva.

Padobranci poleteše.

Suza skliznu.

Idemo dalje.