Malopre vadi Aleksa posuđe iz mašine (što je od skoro njegov kućni zadatak koji bez pogovora i to sve brže izvršava) i pokaže mi špatulu i kaže: "Tamo?", što u ovom slučaju znači - Gde ovo stoji?
I setim se onda trenutka kada je prvi put izgovorio to "tamo".
Tašmajdanski park, on ima 4 ili 5 godina, vuče me za ruku i govori: "Aaa...", jer hoće da ide na tu neku stranu, na šta mu ja kažem: Hajde umesto to "aaa" probaj lepo da kažeš "tamo".
I on prvi put izgovori to "tamo", lepo i jasno.
Mislim da moju sreću u tom trenutku može da razume samo onaj ko je prolazio i pronalazio čudne puteve do svake reči.
Od tada je prošlo mnogo godina i to "tamo" dobilo još mnogo značenja, a sreću sve češće zamenjuje pitanje šta kad ja ne budem pored njega da razumem koje u tom trenutku ima.
