S(j)ećanje

Da li mi biramo sećanja ili sećanja biraju nas? 

“S(j)ećanje je selektivna fantazija o prošlosti.” Rečenica iz predstave "Sarajevska pozorišna tragedija" , koje se samo delimično sećam, a koja je upravo o sećanju. O sećanju na dobro i zlo i o tome da li je dobro sećati se i čega.Ako se sećamo dobrog, ne možemo da se ne sećamo i onog što je bilo zlo. 

 A ako se sećamo zla, da li ga sećanjem i govorom o njemu prizivamo?
 I da li sećanje na zlo i onda priča o njemu, postaje i govor zla?
To su neke od tema kojima se bavi predstava.
Toga se sećam.
 I toga da sam se pitala posle predstave da su svi ti odgovori jasni da li bi postojale predstave, romani, reči koje se bave sećanjem ili onim što ostavlja trag u nama.
 I da li je upravo taj nejasan trag koje ostavlja sećanje ono što nas navodi na razmišljanje i zbog čega nastaju sve te reči ispisane u njima.
Ako jednom smisle spravu koja sve snima, onda će ona da ima i mogućnost brisanja, zar ne?
 A onda se nameće pitanje da li je bolje neke stvari brisati svesno ili nesvesno.
 Da postoji i da mogu da biram ostala bih pri ovom nesvesnom.
 Sad.
U budućnosti možda promenim mišljenje.
 I možda nestane trag o mom prethodnom izboru.
I razmišljanju.
O sećanju.
Trag u mom sećanju.

Ima jedan lep film o tome - Eternal Sunshine of the Spotless Mind.
I jedna pesma koja kaže - Everybody's gotta learn sometime.

 Da li?