Hoćemo li sad nešto veselo?

– A sjećaš se ti Olega?

– Olega? Ne. Ko to beše?

– Ma znala si ga sigurno. Visok, crn, onako baš zgodan. Bio jedan od najboljih studenata na mašincu. Trenirao tenis, osvajao i neke medalje u skijanju. Pola djevojaka sa mašinca se ložilo na njega.

– Znači, čak njih dvadeset? – začikavala ga je, misleći da sledi još jedna priča o nekom od njegovih giga mega uspešnih drugara, koji su uspeli da iz balkanskog pakla pobegnu u raj zvani Amerika.

– Samo ti zezaj, a znaš i sama da bi ti bilo bolje da si upisala mašinac nego što si se zamajavala po onom filozofskom sa luzerima koji nisu dospjeli dalje od lokalnih novina.

– Hajde, ne pričaj gluposti u koje i sam ne veruješ. Prvo, moji prijatelji nisu nikakvi luzeri, a drugo – znaš vrlo dobro da bih bila užasno nesrećna na tom vašem mašincu. Dobro, i šta je sa tim tvojim savršenim Olegom?

Poslednju ovakvu raspravu završili su u njegovom krevetu, ne obazirući se na to što njegova majka, koja je pravila ručak u kuhinji, može svakog trenutka doći da im donese sok ili već nešto da počasti „onu njegovu finu devojku, koja ga vodi u pozorište“, što bi otac uvek dodavao kad se njeno ime spomene, a spominjali su ga često te prve ratne godine, pogotovo kad bi za ručak bilo nešto iz paketa koji im je poslala. Posle, kad su počeli stizati paketi bez pisama, matori su se trudili da im se tako nešto slučajno ne omakne.

Da li se još uvijek onako ljubi? Da li se ikada ljubila onako kako ja mislim da jeste ili sam sve to izmaštao po onim rovovima i napuštenim kućama? Da je i sad prekinem poljupcem? Ne, glupo je dva puta patiti zbog rastanka sa jednom te istom ženom. Sutra, kad sjednem u avion, sve ovo će i onako postati samo još jedna fantazija o prošlosti.

– Ništa. Eno ga na onom starom groblju, mislim da se zove Lav, znaš ono iznad naše gimnazije, već šesnaest godina.

Oleg, Oleg... pokušavala je da poveže ime sa slikom nekog od mladića s kojima se on družio dok su bili zajedno. Ne, ne može da ga se seti. A i da može, nešto bi se promenilo?
Otpila je gutljaj mohita ne znajući šta da mu kaže, i uzdahnula duboko, kao da se nadala da će hladnim vazduhom iz Botaničke bašte čije se strujanje tog trenutka osetilo, bar malo ohladiti vrelinu koja joj je pritiskala grudi i spuštala se u stomak. Posle svakog mohita, i svakog sata provedenog s njim, a sada je prošlo pet sati i dvadeset minuta kako je došla po njega na aerodrom, pitanja za koja je znala da ih nikada neće postaviti je bilo sve više.

– Žao mi je. Bili ste bliski za vreme rata?

Bože, jesam li mogla šta gluplje da mu kažem, kakve veze ima jesu li bili bliski i uostalom zašto mi uopšte sad spominje tog Olega?! Zar posle sedamnaest godina nemamo o čemu drugom da pričamo...

– Da, bili smo u istoj jedinici.

– I?

– I bio je vreo julski dan, baš kao ovaj. Valjda sam ga se zato i sjetio... Sjedili smo u rovu već ne znam ni ja koliko. Znaš, u rovu izgubiš predstavu o vremenu. Ne broje se više sati, već ispaljene zolje i šaržeri.

– Ne znam. Mogu samo da zamislim, ali i to teško jer mi samo na pamet padaju oni partizanski filmovi na koje su nas vodili da ih gledamo još u obdaništu. Zamisli neko sad odvede našu decu da gleda, recimo Boška Buhu sa pet godina – pa odmah bi ga tužili za zlostavljanje.
Nekad mislim da su svi ti filmovi i sve te jebene priče o partizanima, ustašama, četnicima i ostalim dobrim i lošim momcima kojim su nam punili glavu od rođenja i dovele do ovog. Seti se samo da su nas na gađanje puškom vodili još u osnovnoj školi. Ponekad se pitam jesu li tada počele pripreme za ono što nam se desilo koju godinu kasnije...

– Ma, pusti to. Pričaj. Oleg. Šta je bilo s njim?

– Eh, Oleg... Satima smo već bili u rovu. Tog dana je bilo prilično tiho. Nigde se ništa nije pomjeralo. Valjda je i onim tvojim bilo prevruće za akciju.

– Valjda. Ah, kako obožavam kad ubaciš to tvoji-moji, ali neću sad o tome. Da čujem šta je bilo sa Olegom.

Kojeg još uvek ne mogu da se setim, mislila je, pokušavajući da ne pokaže koliko joj je teško da ga gleda i sluša i ne misli o tome kako bi ga sad, ovog trenutka, uhvatila za ruku, i kako bi to u nekoj dimenziji, potpuno vanvremenskoj, u kojoj joj se činilo da se trenutno nalaze, bilo sasvim prirodno.

– Već je skoro počelo da se smrkava. Čuli su se samo zrikavci; oni su nas valjda podsjetili na more, a i stalno smo tražili teme koje bi nas bar na kratko odvele iz tog pakla na Otesu; pa smo počeli da se prisjećamo gdje smo bili prošle godine u to doba... Oleg je pričao o Korčuli, a ja o Brelima, i o tome kako nas je matori Dizdarević uhvatio kad smo stigli kod Adija, da istovaramo blokove, koji su mu „Eto, vidi slučajnosti“, stigli dan ranije. Kao super što se baš tako pogodilo, a matora džukela znala da ćemo mi tog dana doći. Pričao sam mu kako smo popizdili na njega, a kako bih tog trenutka sve pjevajući istovario i pet puta više. Oleg se opet sjećao nekog ostrvca preko puta Korčule i kako je umalo vrat polomio na skijama, a sve ne bi li privukao pažnju one male Irene, koja je to ljeto bila kod nekih rođaka u kući do njegove. Nje se sjećaš?

– Da, nje se sećam. Pa znaš da je moj Jasmin bio isto ludo zaljubljen u nju. Ta mala mi nikad nije bila jasna. Toliko njih je ludovalo za njom, a ne sećam se da sam je nekad videla sa nekim. Gde li je ona završila...

– Čuo sam da je u Australiji. Kažu da se nije udala i da u poslednje vrijeme stalno neke nostalgične tugovanke piše po onom fejsu.

– Ma da, svi koji se sete bilo čega iz vremena pre rata, ili, kako ja volim da ga zovem, prošlog života, ispadoše jadnici. Izgleda samo ti imaš prava da ga se sećaš, a da to nije patetika...

Dobro, hoćeš li mi ispričati šta se desilo sa Olegom. Korčula, Brela, Irena i šta onda?
– I onda neko ugleda tenk. Ko zna, možda se neka njihova budala bila napila, a možda se i setio mora, pa krenuo do Neuma da se okupa. Tu mi počnemo ko djeca, a sad vidim da i nismo bili daleko od toga, da se prepiremo ko će da ga gađa. Ja ću, ja ću. Ma jok, sad je red na mene. Nije, ti si juče ispalio na onog dole pored škole. Komandir Mirko kaže da će on da se pobrine za tenk, neka nas na moru, neka ne prekidamo. Znao je valjda da te zolje što smo ih sami sastavljali i nisu baš sigurne, ili je on i tada vidio ono što ja vidim sad, dva dječaka, koja su zalutala u pogrešnu priču. Kako god, on je htio da gađa, ali Oleg se nešto baš zainatio i nije prestao da navaljuje da pusti njega.

Ne znam... Znaš, dugo sam tu sliku gurao od sebe, a onda kad sam shvatio da neće nigdje otići, da je zauvijek tu, u mojoj glavi, počeo sam prizivati svaki detalj, svaku izgovorenu reč, i svaki put vikao u sebi – „Ne, ne!“ – pokušavajući da ga sprečim da jebenu zolju stavi na rame...
– I? – jedva se usudila da pita. Piće se nije usudila da dohvati.

– I – bum! Bila je naopako sklopljena. Eksplodirala mu je na ramenu. Baš djeca... Hoćemo li sad nešto veselo?