Svoje prve Božiće, a i sve ostale do rata, sam slavila kod bake, a kod bake je uz kuću, ispred ulaznih vrata, stajo veliki badnjak. Taj badnjak se donosio iz šume, rano ujutru, na Badnji dan, i tu je stajo sve do malog Božića (Sv. Vasilija), kada je baka njime potpaljivala vatru za česnicu koja se i tog dana pravila, ali u koju se , na žalost nas dece, nije stavljala parica.
I to su bili običaji koje sam ja prihavtila kao takve, ne razmišljajući o njima i ne pitajući se zašto ona to baš tako radi, kao što sa običajima najčešće i biva. Prihavtimo ih misleći kako je oduvek bilo tako i da tako treba i da ostane.
Pre nekoliko godina sam saznala da je običaj da se Badnjak pali na Badnje veče.
Ispred crkve na Novom Beogradu to veče bude puno dvorište, što onih koji su došli i doneli svoj badnjak, da ga tu zapale, što onih koji su došli samo da gledaju.
Moje komšije su od pre nekoliko godina počele da oraginuzuju paljenje badnjaka u parku ispred zgrade, koje se protvori u lepo druženje uz ispijanje kuvane rakije i čaja. Ove godine su celi dan dovlačili daske iz napuštenih šupa i grane iz okolnih parkova, pa sam u jednom trenutku pomislila da je ispred zgrade izbio požar.
Ono zbog čega sve ovo pišem je nešto to sam prvi put primetila pre dve-tri godine, a što mi je danas, dok sam šetala sa Lanom, valjda kako nema snega, pa su grane su poprilično gole, baš "bolo" oči.
Ne znam da li zbog toga što im je žao da spale badnjak koji su tek tog dana uneli u kuću, ili zbog lenjosti da odu do crkve i to tamo učine, ali oni kojima on ostane u kući posle Božića, da ga ne bi bacili u kontejner (gde badnjak u kontejner, ne ide!:))su smislili novi "običaj" - kačenje badnjaka za drveće i grmlje po okolnim parkovima.
Za koju godinu će, verovatno, gradska deca misliti da je to običaj, ne pitajući se od kada i zašto. A i ako pitaju verujem da će dobiti odgovor: "Takav je običaj. Ne pitaj, već uradi kako treba."
I to su bili običaji koje sam ja prihavtila kao takve, ne razmišljajući o njima i ne pitajući se zašto ona to baš tako radi, kao što sa običajima najčešće i biva. Prihavtimo ih misleći kako je oduvek bilo tako i da tako treba i da ostane.
Pre nekoliko godina sam saznala da je običaj da se Badnjak pali na Badnje veče.
Ispred crkve na Novom Beogradu to veče bude puno dvorište, što onih koji su došli i doneli svoj badnjak, da ga tu zapale, što onih koji su došli samo da gledaju.
Moje komšije su od pre nekoliko godina počele da oraginuzuju paljenje badnjaka u parku ispred zgrade, koje se protvori u lepo druženje uz ispijanje kuvane rakije i čaja. Ove godine su celi dan dovlačili daske iz napuštenih šupa i grane iz okolnih parkova, pa sam u jednom trenutku pomislila da je ispred zgrade izbio požar.
Ono zbog čega sve ovo pišem je nešto to sam prvi put primetila pre dve-tri godine, a što mi je danas, dok sam šetala sa Lanom, valjda kako nema snega, pa su grane su poprilično gole, baš "bolo" oči.
Ne znam da li zbog toga što im je žao da spale badnjak koji su tek tog dana uneli u kuću, ili zbog lenjosti da odu do crkve i to tamo učine, ali oni kojima on ostane u kući posle Božića, da ga ne bi bacili u kontejner (gde badnjak u kontejner, ne ide!:))su smislili novi "običaj" - kačenje badnjaka za drveće i grmlje po okolnim parkovima.
Za koju godinu će, verovatno, gradska deca misliti da je to običaj, ne pitajući se od kada i zašto. A i ako pitaju verujem da će dobiti odgovor: "Takav je običaj. Ne pitaj, već uradi kako treba."
Нема коментара:
Постави коментар