Proganjaju me crvene cipele

Od kako sam je prvi put uzela u ruke i rekla :"Lola moja mala", jasno mi je bilo da sve ono napisano u knjigama bas i nema veze sa stvarnim zivotom i situacijama kroz koje svakodnevno prolazimo.
Kad je prohodala normalno je bilo da joj uz sva raspolziva sredstva zastrasivanja, ukljucujuci pretnje batinama, objasnim da niposto ne sme da dira uticnice ili nedajboze nesto gura u njih. I ma koliko taj period prohodavanja izgledao tesko, i svo ono jurcanje za njom u pokusaju da podmetnem ruku pod glavu koja ide ka cosku stola, iz ove perpspektive je macji kasalj u odnosu na ovo sada, kada moja mala Lola, jos malo pa sesnaetsogodisnjakinja, prohodava po drugi, ali ovaj put na visokim potpeticama. Ona uci , a ja opet poturam ruke i pokusavam da je zastitim od padova i coskova koji mozda i ne postoje nigde osim u mojoj glavi. U njenoj, koja je sada verovatno negde medju oblacima, a gde drugo i da bude u tim godinama :), ih sigurno nema, ali ovde kod mene na zemlji, hmm, neki iza svakog ugla viri.
Prve ciple tj. sandale sa viskom potpeticom smo kupli za maturu, malu maturu, i tada sam se zaista trudila da preksocim( ili bar svedem na razumnu meru:)) ono "u moje vreme....".
Onda su prosle jeseni na red dosle crne, sa stiklom od jedno davanaest cantimetara, ali onako bas elegenatne. Da ne nosi dva broja manje od mene mozda bih cak pokusala i ja da hodam na njima, ono cisto da vidim kako je to.:) Tata je naravno odmah saopstio kako to nije za nju, kao je rano, ali ja sam se trudila da mu objasnim, ubedjujuci i sebe pri tom, da sve njene drugarice nose takve i da je to nova, njihova moda, a da se od nas i ne ocekuje da nam se to previse svidja , kao sto se ni nasim matorcima nije svidjalo ono na sta smo mi otkidali. Bar mojima nije. Pogotovo tati koji nije mogao da se nacudi mojim tri broja vecim majicama ili koznoj mini suknji preko sirokih pantalona.
Ubedim ja dragog, ubedim i sebe, misleci da smo taj problem resili, ali jeste kako da ne.

Pre tri nedelje vratim se sa puta, a ona me sa vrata doceka pricom o novim cipelama koje je kupila dok mi nismo bili tu. Kako su predivne, kako je bas takve zeljela, a i trebaju joj, jer jelte malo su one jedne crne. Jos mi kaze da ih je kupila u Offise shoes-u, prodavnici koja drzi cipele koje se meni uglavnom svidjaju. Ne sluteci sta me ceka obradujem se jer znam koliko je inace teska kad je kupivna u pitanju, pa mi jos i drago sto je pronasla nesto sto joj se svidja, a i sto sam to trazenje ja ovaj put izbegla. :D
Otrci ona u sobu i sva sretna doleprsa sa kutijom koju kad otvorih umal me infarkt ne strefi.
Izvadim jednu, jos uvek ne verujuci da se bas TO mojoj ceri svidja, i pocnem da je zagledam sa svih strana. Ne znam je li mi uzasnija bila platforma od jedno bar dva centimetra ili lakovana stikla od jedno petnaest!

"Ovo sutra vracas nazad " jedva izustih, jos uvek pod utiskom crvenih cipela koje kao da su upravo skinute sa noga neke grand pevaljke ili ...uh bolje da stanem.
Optuzi moja cerka mene da je to zato sto su te boje, uz pominjanje patnje iz ranog detinjstva kad nisam htela da joj kupim crvene lakovane ( ja se toga ne secam, a secam se da je imala i plave i crne, i to koje je sama birala, majke mi) i da je to zato sto ja ne volim crvenu boju.
Na moj odgovor kako to nije tacno i da ako hoce crvene cipele moze moje kikersice da pozajmi kad god hoce, prezrivo mi je odgovorila da TO nisu cipele i da joj nije jasno sta ja lepo vidim u njima.
Posle je pokusala da iskamci zamenu za iste , ali drap, ali ne, ovaj put sam bila nepopustljiva.
Na pameti su mi stalno bile slike onih polugolih devojcica za koje se kad ih vidim takve uvek pitam boze dragi imaju li ova deca majku.

Elem od tada me proganjaju crvene cipele koje Lola verovatno nikada nece zaboraviti, a izgleda ni ja. :)
Sve cinjenice, kad pokusam razumno da sagledam, mi govore da sam ispravo postupila, ali opet...Malo, malo, pa uhvatim sebe kako o tome razmisljam, i kako me hvata panika od crvenih cipela koje nas tek cekaju i stvari koje su nazigled beznacajne, a ustvari i te kako vazne.

P.S.

Ovaj tekst je napisan sa nadom da ce ga Lola procitati , i ako ne sad, bar jednog dana, shvatiti da radim samo ono sto mislim da je za nju dobro.
I da je ni ove , a i ni jedne druge crvene cipele kojih ce sigurno jos biti, nece odvesti korak od , vec ka meni.