Heroj je Čovek

1.maj

Danas je tačno dvadeset osam godina kako sam sela u kikaš, vojni transportni avion,  i misleći da napuštam grad privremeno, napustila celi jedan život zauvek. I danas, ovog prvog maja, celi dan mislim na jednu priču iz rata. Možda zato što ovaj prvi maj i ovo karantinsko  proleće podsećaju na taj početak rata, a možda i što se u tim izmenjenim životnim okolnostima ogole ljudski karakteri.

Hugo Prat je u svojoj knjizi “Želja da se bude beskoristan” rekao:"Bio on ratnik ili pacifista, heroj je onaj ko uspe da postane ili ostane ljudsko biće u punom smislu te reči. Heroj je Čovek."
Ovo je priča o mojoj mami koja je moj heroj, onakav kako ga je definisao Prat.
Putavale smo baš za Sarajevo kada mi je ovo ispričala. Bio je juni, sigirno, jer jedino tada odlazimo tamo, na bakinu godišnjicu i da obiđemo groblja. Godine se ne sećam, ali nije bilo davno i čudila sam se kako do tada nisam čula tu priču.
A priča počinje davne ’74, kada su mi slučajno, radeći kontrolne ili analize zbog neke prehlade, otkrili kao dvogodišnjakinji šećer u urinu. Mama je naravno bila izbezumljena. Pomislila je da  imam diabetes i kako je radila u Domu zdravlja, odnela moje rezultate kolegi internisti. On je pokušao da je smiri i rekao da je on ipak lekar za odrasle i da je najbolje da me  pregleda dečji specijalista i to jedan od najboljih u Sarajevu, koji je upravo bio došao iz inostranstva, sa specijalizacije za dečjeg nefrologa.
- Idite sad odmah kod njega. Ja ću da ga zovem, to mi je dobar prjatelj i primiće vas odmah.
Tako se i desilo, a taj specijalista joj je rekao da sigurno nemam diabetes (koji ću ipak dobiti trideset godina kasnije, ali je to za neku drugu priču),  što su joj posle potvrdili i na čuvenom ljubljanksom kliničkom centru.

Davdesetak  godina kasnije, za vreme rata, mama je radila u ambulanti na Grbavici u Srpskom Sarajevu.
Jedan dan je pozvala koleginica stomatolog kod sebe u ordinaciju:
-Rado, sjećate li se našeg kolege iz Doma zdravlja, doktora Vranića?
- Naravno da ga se sjećam. Ja doktora Vranića  i ono što je učinio za mene nikada neću zaboraviti.
- Gospođo Rado, ja se ne sjećam šta sam to učinio za vas.
- Doktore, verujem da se vi ne sjećate, ali ja to neću zaboraviti dok sam živa,
  i ispriča  mu tu priču kako je poslao kod svog kolege pre dvadesetak  godina.
Dogovore se da dođe sutradan, da mama pokuša da mu popravi stare mostove. Taj dan nije bilo struje.
Sledeći dan kad je došao mama mu objasni šta planira da uradi, a on joj na to kaže:
- Gospođo Rado, možete li mi odmah reči koliko će to da košta? Znate, ja nemam para.
- Dragi doktore Vraniću, meni je veoma žao što vi nemate para, nemam ih ni ja, ali da ih imate ne znam koliko, ja vam ovo ne bih naplatila.
Prvo je počeo on da plače, a onda i mama.

Doktor Vranić je bio Musliman, u Srpskom Sarajevu.
Ostao je celi rat tu gde je živeo i pre rata i nailazio na svakave ljude, ali je naišao i na moju mamu.

S(j)ećanje

Da li mi biramo sećanja ili sećanja biraju nas? 

“S(j)ećanje je selektivna fantazija o prošlosti.” Rečenica iz predstave "Sarajevska pozorišna tragedija" , koje se samo delimično sećam, a koja je upravo o sećanju. O sećanju na dobro i zlo i o tome da li je dobro sećati se i čega.Ako se sećamo dobrog, ne možemo da se ne sećamo i onog što je bilo zlo. 

 A ako se sećamo zla, da li ga sećanjem i govorom o njemu prizivamo?
 I da li sećanje na zlo i onda priča o njemu, postaje i govor zla?
To su neke od tema kojima se bavi predstava.
Toga se sećam.
 I toga da sam se pitala posle predstave da su svi ti odgovori jasni da li bi postojale predstave, romani, reči koje se bave sećanjem ili onim što ostavlja trag u nama.
 I da li je upravo taj nejasan trag koje ostavlja sećanje ono što nas navodi na razmišljanje i zbog čega nastaju sve te reči ispisane u njima.
Ako jednom smisle spravu koja sve snima, onda će ona da ima i mogućnost brisanja, zar ne?
 A onda se nameće pitanje da li je bolje neke stvari brisati svesno ili nesvesno.
 Da postoji i da mogu da biram ostala bih pri ovom nesvesnom.
 Sad.
U budućnosti možda promenim mišljenje.
 I možda nestane trag o mom prethodnom izboru.
I razmišljanju.
O sećanju.
Trag u mom sećanju.

Ima jedan lep film o tome - Eternal Sunshine of the Spotless Mind.
I jedna pesma koja kaže - Everybody's gotta learn sometime.

 Da li?

Tamo

Malopre vadi Aleksa posuđe iz mašine (što je od skoro njegov kućni zadatak koji bez pogovora i to sve brže izvršava) i pokaže mi špatulu i kaže: "Tamo?", što u ovom slučaju znači - Gde ovo stoji?

I setim se onda trenutka kada je prvi put izgovorio to "tamo".

Tašmajdanski park, on ima 4 ili 5 godina, vuče me za ruku i govori: "Aaa...", jer hoće da ide na tu neku stranu, na šta mu ja kažem: Hajde umesto to "aaa" probaj lepo da kažeš "tamo".

I on prvi put izgovori to "tamo", lepo i jasno.

Mislim da moju sreću u tom trenutku može da razume samo onaj ko je prolazio i pronalazio čudne puteve do svake reči.

Od tada je prošlo mnogo godina i to "tamo" dobilo još mnogo značenja, a sreću sve češće zamenjuje pitanje šta kad ja ne budem pored njega da razumem koje u tom trenutku ima.

Crtice sa trčanja

- Dvoje sede na klupi.
 Oni ćute, ali njihova tela toliko glasno govore - "Šta ja ovde radim?!" 

 da mi je došlo da stanem  ispred njih i da im kažem:
 Bežite sa te klupe.
 Što pre. Ali svako na svoju stranu.
 Život je suviše kratak za takve stvari. 

 Za tišinu nerazumevanja. 

- Muškarci sa naramenicama su beskrajno smešni. 

- Pre neki dan sam shvatila, a danas i večeras samo potvrdila, 

  da definitivno nemam ni malo razumevanja za alkoholičare. 'Ladno 

  bih ih pustila da crknu.

- Slučajnosti su, izgleda stvari koje privlačimo vlastitim magnetnim 

  poljem. 

- Ruke imaju pamćenje.

- Serotonin proizveden tokom trčanja nije dovoljan da pobedi nemoć, 

  bes i strah, ali ne odustajem.

 I da, muzika

Tragovi ili piši briši

Jednom sam negde pročitala kako je neki poznati pisac, ali nažalost ne mogu da se setim koji, izjavio da i dalje, u eri računara, piše na pisaćoj mašini.

Kad su ga pitali zašto to čini rekao je da kad piše na mašini mora pažljivije da bira reči, da se više trudi, da zastane i razmisli pre nego što nešto napiše. Papir nije kao ekran, na njemu ostaju tragovi, koji se ne brišu tako lako.

Posle sam razmišljala o njegovim rečima i shvatila da ima nešto u tome. Da je era računara i interneta veoma promenila ne samo način komunikacije među ljudima, već i način razmišljanja i ponašanje uopšte.

Ekran trpi sve. 

Po njemu se lako piše, ali još lakše briše, ispisuju reči koje možda nikada ne bi bile izrečene.

Neki pisci su imali isti otpor prema pisaćoj mašini, govorili da samo sa olovkom u ruci mogu da pišu, i da sve ostalo predstavlja prepreku između njih i teksta, stvara neprobojni zid.

Ne znam da li sredstvo pisanja može da utiče na stil, ili je to samo navika, ali znam da neke rečenice kad pročitam, zavisno od toga kako su napisane, različito vizualizujem, pa mi se posle, kad ih vraćam nazad, neke pojavljuju kao da su napisane na mašini, neke kao da su pisane perom, upakovane u starinsko pismo, a neke su tek samolepljivi stikeri ili esemesovi.

I da, evo dok sam pisala ovo gore (a krenula sam samo link da podelim), shvatila sam da postoje ljudi sa kojima sam toliko mnogo pisanih reči razmenila, a ne bih im rukopis prepoznala, i sad se pitam da li bih i te njihove reči, da su olovkom bile pisane, drugačije čitala.

http://www.6yka.com/novost/39084/evolucija-pisace-masine-u-slikama

P.S. Pazite kome i šta pišete.

       Ono što je napisano da obraduje jedne, često posluži za smejanje nekim drugim očima.

Maslačak

Hodamo.

Dečak i ja.

Dečak korača sigurnim korakom skoro odraslog muškarca.

Leđa su mu prava. 

Ramena lepo razvijena, zategnuta.

Zastaje.

Saginje se.

U ruci mu je maslačak.

Beo. Nežan.

Duva.

Padobranci poleteše.

Suza skliznu.

Idemo dalje.

Ne, ne moram

„Moraš biti jaka.“
„Ti si hrabra.“
Ne, ne moram.
I ne, nisam.
Nisam ni jaka, ni hrabra, a često sam usamljenja, umorna, uplašena i zabrinuta zbog onog što dolazi.
Samo živim ovaj život najbolje što umem.
Kada imaš bebu, i kad misliš da više ne možeš da je uspavljuješ ili menjaš pelene, ona počne da spava sama, a pelene zameni za nošu.
Kada misliš da ne možeš više da hodaš savijene kičme, jer dete uči da hoda, ono prohoda samo.
Kada misliš da više ne možeš da sediš u praku ispred zgrade dok se igra, ono dovoljno poraste da u taj park ide sa drugarima.
Kada misliš da ti je preko glave organizacije ko će da ga čuva dok si na poslu, pozorištu, kafi sa drugaricom, večeri sa prijateljima, ono poraste toliko da jedva čeka te dragocene trenutke slobode kad ti vidi leđa.
Kada imaš dete sa autizmom, u većin  tih faza, za koje misliš da ih nisi mogao izdržati još ni mesec duže sa onim drugim detetom, ostaješ celi život.

U međuvremenu stalno rizikuješ gubitak braka, posla, profesije, interesovanja, prijatelja i odnosa koji se ne uklapaju u taj čudan, nepredvidiv, a ponekad i neprijatan način života, jer nije uvek zabavno biti sa nama. Nekad je nenaviknutim na neke situacije i neprijatno.
Pokušavaš da nadaknadiš društvo vršnjaka. Smišljaš način da mu život učiniš što lepšim. Plaćaš neke ljude da ti pomognu u tome, ne što ne možeš sam, već što shvataš da mu treba još neko u životu osim tebe.
Umoriš se od objašnjavanja da negde nisi došao ili se zadržao dovoljno dugo zato što je nemoguće tvom autističnom detetu objasniti neke socijalne norme i konvencije.
Umoriše se od napominjanja da imaš dete sa autizmom i da se tvoj život umnogome razlikuje od njihovog, a da to nisu one uobičajene, individulane razlike, normalne među ljudima.
Umoriš se i povučeš, a onda postaneš u očima drugi čudak koji živi mimo sveta.
Ili heroj, po potrebi.
Ne, nisam ni jedno, ni drugo. Samo živim ovaj život onako kako umem, a nekad ne umem da budem ni dovoljno jaka, ni hrabra, ni da slušam o tome kako jesam ili moram biti takva.

P.S.  Ima ovaj život i lepih trenutaka. Juče ga je sestra vodila da gledaju balet i posle pola sata mi je stigla od nje poruka sledećeg sadržaja:
Ee, odusevljen je. Sve vreme se smeje i sve tapše onda kad treba i ne prica. Baš, al’ baš mu se svidja.

P.P.S. Kad imaš dete sa autizmom onda ono drugo učiš da bude što samostalnije, jer znaš šta ga čeka kad tebe ne bude, ali to je priča za neki drugi dan, onaj kada imam dovoljno snage da sebi kažem „Moraš biti hrabra.“