уторак, 28. фебруар 2017.

Tamo



Malopre vadi Aleksa posuđe iz mašine (što je od skoro njegov kućni zadatak koji bez pogovora i to sve brže izvršava) i pokaže mi špatulu i kaže: "Tamo?", što u ovom slučaju znači - Gde ovo stoji?

I setim se onda trenutka kada je prvi put izgovorio to "tamo".

Tašmajdanski park, on ima 4 ili 5 godina, vuče me za ruku i govori: "Aaa...", jer hoće da ide na tu neku stranu, na šta mu ja kažem: Hajde umesto to "aaa" probaj lepo da kažeš "tamo".

I on prvi put izgovori to "tamo", lepo i jasno.

Mislim da moju sreću u tom trenutku može da razume samo onaj ko je prolazio i pronalazio čudne puteve do svake reči.

Od tada je prošlo mnogo godina i to "tamo" dobilo još mnogo značenja, a sreću sve češće zamenjuje pitanje šta kad ja ne budem pored njega da razumem koje u tom trenutku ima.


среда, 29. јун 2016.

Crtice sa trčanja







- Dvoje sede na klupi.
 Oni ćute, ali njihova tela toliko glasno govore - "Šta ja ovde radim?!" 
 da mi je došlo da stanem  ispred njih i da im kažem:
 Bežite sa te klupe.
 Što pre. Ali svako na svoju stranu.
 Život je suviše kratak za takve stvari. 
 Za tišinu nerazumevanja. 


- Muškarci sa naramenicama su beskrajno smešni. 

- Pre neki dan sam shvatila, a danas i večeras samo potvrdila, 
  da definitivno nemam ni malo razumevanja za alkoholičare. 'Ladno 
  bih ih pustila da crknu.
- Slučajnosti su, izgleda stvari koje privlačimo vlastitim magnetnim 
  poljem. 

- Ruke imaju pamćenje.

- Serotonin proizveden tokom trčanja nije dovoljan da pobedi nemoć, 
  bes i strah, ali ne odustajem.


 I da, muzika









среда, 01. јун 2016.

Tragovi ili piši briši


Jednom sam negde pročitala kako je neki poznati pisac, ali nažalost ne mogu da se setim koji, izjavio da i dalje, u eri računara, piše na pisaćoj mašini.
Kad su ga pitali zašto to čini rekao je da kad piše na mašini mora pažljivije da bira reči, da se više trudi, da zastane i razmisli pre nego što nešto napiše. Papir nije kao ekran, na njemu ostaju tragovi, koji se ne brišu tako lako.
Posle sam razmišljala o njegovim rečima i shvatila da ima nešto u tome. Da je era računara i interneta veoma promenila ne samo način komunikacije među ljudima, već i način razmišljanja i ponašanje uopšte.
Ekran trpi sve. 
Po njemu se lako piše, ali još lakše briše, ispisuju reči koje možda nikada ne bi bile izrečene.
Neki pisci su imali isti otpor prema pisaćoj mašini, govorili da samo sa olovkom u ruci mogu da pišu, i da sve ostalo predstavlja prepreku između njih i teksta, stvara neprobojni zid.
Ne znam da li sredstvo pisanja može da utiče na stil, ili je to samo navika, ali znam da neke rečenice kad pročitam, zavisno od toga kako su napisane, različito vizualizujem, pa mi se posle, kad ih vraćam nazad, neke pojavljuju kao da su napisane na mašini, neke kao da su pisane perom, upakovane u starinsko pismo, a neke su tek samolepljivi stikeri ili esemesovi.
I da, evo dok sam pisala ovo gore (a krenula sam samo link da podelim), shvatila sam da postoje ljudi sa kojima sam toliko mnogo pisanih reči razmenila, a ne bih im rukopis prepoznala, i sad se pitam da li bih i te njihove reči, da su olovkom bile pisane, drugačije čitala.

http://www.6yka.com/novost/39084/evolucija-pisace-masine-u-slikama

P.S. Pazite kome i šta pišete.
       Ono što je napisano da obraduje jedne, često posluži za smejanje nekim drugim očima.

недеља, 15. мај 2016.

Maslačak



Hodamo.
Dečak i ja.
Dečak korača sigurnim korakom skoro odraslog muškarca.
Leđa su mu prava. 
Ramena lepo razvijena, zategnuta.
Zastaje.
Saginje se.
U ruci mu je maslačak.
Beo. Nežan.
Duva.
Padobranci poleteše.
Suza skliznu.
Idemo dalje.






петак, 26. јун 2015.

Ne, ne moram


„Moraš biti jaka.“
„Ti si hrabra.“
Ne, ne moram.
I ne, nisam.
Nisam ni jaka, ni hrabra, a često sam usamljenja, umorna, uplašena i zabrinuta zbog onog što dolazi.
Samo živim ovaj život najbolje što umem.
Kada imaš bebu, i kad misliš da više ne možeš da je uspavljuješ ili menjaš pelene, ona počne da spava sama, a pelene zameni za nošu.
Kada misliš da ne možeš više da hodaš savijene kičme, jer dete uči da hoda, ono prohoda samo.
Kada misliš da više ne možeš da sediš u praku ispred zgrade dok se igra, ono dovoljno poraste da u taj park ide sa drugarima.
Kada misliš da ti je preko glave organizacije ko će da ga čuva dok si na poslu, pozorištu, kafi sa drugaricom, večeri sa prijateljima, ono poraste toliko da jedva čeka te dragocene trenutke slobode kad ti vidi leđa.
Kada imaš dete sa autizmom, u većin  tih faza, za koje misliš da ih nisi mogao izdržati još ni mesec duže sa onim drugim detetom, ostaješ celi život.
U međuvremenu stalno rizikuješ gubitak braka, posla, profesije, interesovanja, prijatelja i odnosa koji se ne uklapaju u taj čudan, nepredvidiv, a ponekad i neprijatan način života, jer nije uvek zabavno biti sa nama. Nekad je nenaviknutim na neke situacije i neprijatno.
Pokušavaš da nadaknadiš društvo vršnjaka. Smišljaš način da mu život učiniš što lepšim. Plaćaš neke ljude da ti pomognu u tome, ne što ne možeš sam, već što shvataš da mu treba još neko u životu osim tebe.
Umoriš se od objašnjavanja da negde nisi došao ili se zadržao dovoljno dugo zato što je nemoguće tvom autističnom detetu objasniti neke socijalne norme i konvencije.
Umoriše se od napominjanja da imaš dete sa autizmom i da se tvoj život umnogome razlikuje od njihovog, a da to nisu one uobičajene, individulane razlike, normalne među ljudima.
Umoriš se i povučeš, a onda postaneš u očima drugi čudak koji živi mimo sveta.
Ili heroj, po potrebi.
Ne, nisam ni jedno, ni drugo. Samo živim ovaj život onako kako umem, a nekad ne umem da budem ni dovoljno jaka, ni hrabra, ni da slušam o tome kako jesam ili moram biti takva.

P.S.  Ima ovaj život i lepih trenutaka. Juče ga je sestra vodila da gledaju balet i posle pola sata mi je stigla od nje poruka sledećeg sadržaja:
Ee, odusevljen je. Sve vreme se smeje i sve tapše onda kad treba i ne prica. Baš, al’ baš mu se svidja.
P.P.S. Kad imaš dete sa autizmom onda ono drugo učiš da bude što samostalnije, jer znaš šta ga čeka kad tebe ne bude, ali to je priča za neki drugi dan, onaj kada imam dovoljno snage da sebi kažem „Moraš biti hrabra.“





петак, 24. јануар 2014.

Kako nastaju "običaji"

Svoje prve Božiće, a i sve ostale do rata, sam slavila kod bake, a kod bake je uz kuću, ispred ulaznih vrata, stajo veliki badnjak. Taj badnjak se donosio iz šume, rano ujutru, na Badnji dan, i tu je stajo sve do malog Božića (Sv. Vasilija), kada je baka njime potpaljivala vatru za česnicu koja se i tog dana pravila, ali u koju se , na žalost nas dece, nije stavljala parica.
I to su bili običaji koje sam ja prihavtila kao takve, ne razmišljajući o njima i ne pitajući se zašto ona to baš tako radi, kao što sa običajima najčešće i biva. Prihavtimo ih misleći kako je oduvek bilo tako i da tako treba i da ostane.
Pre nekoliko godina sam saznala da je običaj da se Badnjak pali na Badnje veče.
Ispred crkve na Novom Beogradu to veče bude puno dvorište, što onih koji su došli i doneli svoj badnjak, da ga tu zapale, što onih koji su došli samo da gledaju.
Moje komšije su od pre nekoliko godina počele da oraginuzuju paljenje badnjaka u parku ispred zgrade, koje se protvori u lepo druženje uz ispijanje kuvane rakije i čaja. Ove godine su celi dan dovlačili daske iz napuštenih šupa i grane iz okolnih parkova, pa sam u jednom trenutku pomislila da je ispred zgrade izbio požar.
Ono zbog čega sve ovo pišem je nešto to sam prvi put primetila pre dve-tri godine, a što mi je danas, dok sam šetala sa Lanom, valjda kako nema snega, pa su grane su poprilično gole, baš "bolo" oči.
Ne znam da li zbog toga što im je žao da spale badnjak koji su tek tog dana uneli u kuću, ili zbog lenjosti da odu do crkve i to tamo učine, ali oni kojima on ostane u kući posle Božića, da ga ne bi bacili u kontejner (gde badnjak u kontejner, ne ide!:))su smislili novi "običaj" - kačenje badnjaka za drveće i grmlje po okolnim parkovima.
Za koju godinu će, verovatno, gradska deca misliti da je to običaj, ne pitajući se od kada i zašto. A i ako pitaju verujem da će dobiti odgovor: "Takav je običaj. Ne pitaj, već uradi kako treba."