петак, 01. март 2013.

Ja i ti

Ja i ti, film Bernarda Bertolučija

Ne volim da gledam filmove snimane po knjigama.
Obično se razočaram, jer se retko poklopi onaj u mojoj glavi, nastao tokom čitanja, sa onim što režiser vidi.
Ja i ti je jedan od izuzetaka.
Od jednog dobrog, ali ne toliko jakog romana, Bertoluči je napravio ubitačan film, bez obzira što za razliku romana, gde je kraj izvsetan, ostavlja gledaocu mogučnost da izabere kakav će on biti, a prividno završavajući hepi endom.
Jedna prijateljica je posle gledanja rekla da je Bertoluči stavio akcenat na usamljenost koju je moguće prevaziči, a ja opet mislim da je upravo naglasio tu nemogućnost prevazilaženja. Onu istisnku i pravu. Da je ono što ponekad vidimo kao prevazilaženje usamljenosti samo prihvatanje spoljnjeg sveta i puštanje ponekad i neželejnih osoba u njega, ali da su ljudi u suštini ostrva.
Najbolje o tome govori scena koja ide uz Bouvijevu muziku, a koja se čuje na ovom snimku, u kojoj njih dvoje plešu, zagrljeni, a toliko sami.
Neću da otkrivam šta se još od muzike čuje u filmu (jer sam to obećala nekom ko voli filmska muzička iznenađenja :)), ali je mene njom kupio već u drugoj sceni.
Ne znam kako će to da izgleda onima koji ne budu gledali film u bioskopu, ali trenutak kada klinac stavlja slušalice na uši, a iz zvučnika zagrmi  muzika moje mladosti,  je bio sjajan. Osećala sam se kao da su meni na ušima.

Ne mogu da nađem snimak, ali ima jedna sjajna scena koja govori o tome kako nekada potpuno nesvesno, i sa potpuno bezazlenim gestom, rečima ili naizgled beznačajnom radnjom, nekog gurnemo tamo gde ne želimo.
Zastrašujuće, ali tako ljudski i neizbežno, ma koliko se trudili.

Tea Falco i Jacopo Olmo Antinori, glavni glumci su sjajni,
(čak ni ja ih nisam bolje zamislila dok sam čitala knjigu. :), a Sonia Bergamasco pored njih deluje mlako i neuverljivo.

Ja i ti je film koji ću sigurno opet pogledati.