недеља, 28. април 2013.

Nedeljno jutro



Stojim pored kola i čekam da dođu Lola i mama. Aleksa je unutra. Sluša Kristinu Kovač i zato se još uvek ne buni što ne krećemo. Auto je parkiran neposredno pored ulaza, u gornjoj garaži Delta sitija, na mestu obeleženom za osobe sa invaliditetom. Da, odskoro imamo nalepnicu koja nam to omogućava.
Dok čekam, razmišljam o tome koliko nam ta naizgled sitnica znači jer se znalo desiti da se Aleksa uznemiri dok kružimo po parkingu u potrazi za praznim mestom.
U garažu ulazi auto i staje. Ljudi koji sede u njemu gledaju prema nama. Odmah shvatam da su hteli baš tu da se parkiraju, ali  shvatam, ne znam ni sama zašto, intuicija verovatno, i da im je to mesto veoma bitno. Parkiraju se na mesto preko puta nas. Iz kola izlazi stariji čovek i teško se krećući dolazi do gepeka.
Prilazim i pitam treba li mu pomoć. Za to vreme, sa prednjeg sedišta izlazi starija lepo doterana žena, isto tako, veoma teško. On otvara gepek i u njemu vidim dva para štaka. Kaže mi da može i sam, ali kad sam već prišla, ako mi nije teško, jedan par da dodam ženi. Odmah to činim, ali i dalje osećam da me tim ljudima nije privuklo samo to, već da postoji još nešto.
Žena se zahvaljuje i uz osmeh kaže da imaju još jednog kome treba pomoć. Otvaram zadnja vrata.
Tamo sedi čovek od tridesetak godina. Jedan pogled na njega i sve mi je jasno. Žena govori: „To je S. Znate, on je autističan.“ „Znam.“ Zaćuđeno me gleda. „I moj sin, koji me čeka tamo, u kolima, je autsitičan.“ „On je navikao da parkiramo baš tamo gde ste vi parkirali, zato sad ne želi da izađe iz auta.“ Nije morala to ni da mi kaže. Sve znam. I sve mi je jasno. Pozdravljam S. Govorim mu kako se zovem i pozivam ga da izađe, što on i čini. Skrećem pogled na sekund, a on je već na mestu kuda prolaze auti. Na ženinom licu vidim paniku. Odmah mu prilazim, blago ga hvatam za ruku i odvodim do oca koji u jednoj ruci drži šaku, a drugu pruža prema njemu.
Njih dvojica odlaze unutra, a S.-ina majka  i ja razgovaramo još par minuta. Razmenjujemo malo reči, ali sve razumemo. I jedna i druga.
Mama i Lola dolaze i sedaju u kola. Sedam i ja i krećemo.
Mama me pita ko je ta žena. Pokušavam da joj kažem, ali ne mogu da progovorim.
Suze koje više ne mogu da zadržim joj govore sve.

Šta će biti posle nas? – isto pitanje koje proganja sve nas, roditelje dece sa teškoćama u razvoju  i invalidtetom, bez obzira na sve ostale razlike.


петак, 01. март 2013.

Ja i ti

Ja i ti, film Bernarda Bertolučija

Ne volim da gledam filmove snimane po knjigama.
Obično se razočaram, jer se retko poklopi onaj u mojoj glavi, nastao tokom čitanja, sa onim što režiser vidi.
Ja i ti je jedan od izuzetaka.
Od jednog dobrog, ali ne toliko jakog romana, Bertoluči je napravio ubitačan film, bez obzira što za razliku romana, gde je kraj izvsetan, ostavlja gledaocu mogučnost da izabere kakav će on biti, a prividno završavajući hepi endom.
Jedna prijateljica je posle gledanja rekla da je Bertoluči stavio akcenat na usamljenost koju je moguće prevaziči, a ja opet mislim da je upravo naglasio tu nemogućnost prevazilaženja. Onu istisnku i pravu. Da je ono što ponekad vidimo kao prevazilaženje usamljenosti samo prihvatanje spoljnjeg sveta i puštanje ponekad i neželejnih osoba u njega, ali da su ljudi u suštini ostrva.
Najbolje o tome govori scena koja ide uz Bouvijevu muziku, a koja se čuje na ovom snimku, u kojoj njih dvoje plešu, zagrljeni, a toliko sami.
Neću da otkrivam šta se još od muzike čuje u filmu (jer sam to obećala nekom ko voli filmska muzička iznenađenja :)), ali je mene njom kupio već u drugoj sceni.
Ne znam kako će to da izgleda onima koji ne budu gledali film u bioskopu, ali trenutak kada klinac stavlja slušalice na uši, a iz zvučnika zagrmi  muzika moje mladosti,  je bio sjajan. Osećala sam se kao da su meni na ušima.

Ne mogu da nađem snimak, ali ima jedna sjajna scena koja govori o tome kako nekada potpuno nesvesno, i sa potpuno bezazlenim gestom, rečima ili naizgled beznačajnom radnjom, nekog gurnemo tamo gde ne želimo.
Zastrašujuće, ali tako ljudski i neizbežno, ma koliko se trudili.

Tea Falco i Jacopo Olmo Antinori, glavni glumci su sjajni,
(čak ni ja ih nisam bolje zamislila dok sam čitala knjigu. :), a Sonia Bergamasco pored njih deluje mlako i neuverljivo.

Ja i ti je film koji ću sigurno opet pogledati.







субота, 23. фебруар 2013.

Ljubav

 Ljubav, film Mihaela Hanekea

Ne volim da čitam mnogo o filmovima pre  nego što ih pogledam.
Možda samo ono osnovno. Ostalo volim da saznam sa filmskog platna.
Da, filmove i dalje najviše volim da gledam u bioskopu, ali o tome, možda, nekom drugom prilikom.
Kad je “Ljubav” u pitanju, zbog silnih nagrada koje je dobio (Kan - Zlatna palma; Evropska filmska nagrada – FELIKS - Najbolji film, režija, glumac, glumica; European Film Award FELIX  - Najbolji film, režija, glumac, glumica) teško je bilo tako nešto izbeći.
Najviše mi se dopao Jergovićev tekst u kome on lepo primećuje da ovo nije film o smrti već o umiranju, a ono ume da traje dugo, da bude bolno, koliko god za onog koji umire, toliko i za onog koji ostaje iza njega. U svemu tome glavni junaci ovog filma, stariji bračni par, čiji je odnos takav da nameće pitanje da li postoji bezuslovna i bezgranična ljubav, i da li uopšte postoji mogučnost da posle toliko godina ona postoji ne kako takva, već u bilo kom obliku.
Ono u čemu se ne bih složila sa Jergovićem je scena kada je on, posle  ne znam koliko vremena brige o njoj, koja se nalazi u sve lošijem stanju, gde je kraj izvestan, ali nikako i da dođe, ošamari.
To je nekako prelomni trenutak u filmu (koji me je zatekao iako sam znala za njega), a on, Jergović, za taj šamar kaže da je poništio sve što mu je prethodilo, celi jedan život.
Ja sam taj šamar, naprotiv, doživela sasvim drugašije - kao strašani trenutak njegove nemoći. Toliko strašan da dozvoli da oboje izgube dostojanstvo koje se sve vreme trude da sačuvaju, a koji je proizišao samo iz ljubavi.
 Iz ljubavi i bola, i nemogućnosti da je i dalje gleda kako pati, a opet nemanja dovoljno snage u tom trenutku da učini ono za šta zna da je jedino ispravno, i što će kasnije i učiniti.
Ne, ipak ovo nije film samo o umiranju. Ovo je omaž jednoj ljubavi I čitavom životu.
Umiranje i smrt su samo jedan njegov deo. Neminovan i onaj na koji svi najmanje volimo da mislimo, ali trebali bi. Bar ponekad.

P.S.  Da, zaboravila sam da spomenem jedan lep deo iz filma.
Njih dvoje sede za stolom, i to kuhinjskim, ne trpezarijskim, i jedu, čini mi se ručak, i on joj priča o nekom svom doživljaju iz rane mladosti. I onda kaže nešto veoma istinito, a to je da neke događaje često i zaboravimo, ali ne zaboravimo emociju koja ih je pratila.

http://www.youtube.com/watch?v=JjEN_Wi4z_g

понедељак, 07. јануар 2013.

Božići koje pamtim



U istočnom uglu sobe, iznad kreveta u kojem ležimo sestra i ja, jer još smo male a i tako je toplije, pucketa kandilo i baca svetlost na ikone.  Na jednom zidu, sa desne strane, je Bogorodica, a na drugom,  naspram nje,  Sveti  Jovan. Pozlaćen. Baka kaže da je u našoj kući više od dvesta godina. Ne znam koliko je to dvesta godina, ali zvuči kao veoma davno. Toliko davno da to ne mogu ni da zamislim i pitam zar su tada ljudi uopšte živeli. Možda ih je tada stvorio onaj bog iz bakine molitve što se na nebu pojavljuje sa anđelima?  
Po prozorima se uhvatilo inje, i u sobi je toliko hladno da svaki čas zavlačim glavu pod  teške, ali tople jorgane. A onda, shvativši da ne mogu da dišem, izranjam ispod njih, kao iz vode, hvatam vaduh, i ponovo se zavlačim. I tako sve dok ne zaspim.
Baka nas budi i požuruje da ustanemo iz kreveta, jer polaznik samo što nije došao. Kaže da je jutro, ali napolju je još uvek mrak. On, polaznik, radi od sedam, a pre toga mora da obiđe tri kuće. Bakina je prva na redu, jer nju najviše voli i poštuje, kao i svi ostali iz oklnih kuća. Zovu je Pomajka. Ne znam šta to znači, ali znam da sam veoma ponosna i srećna što je baš ona moja baka, i da ne mogu da zamislim život bez nje. 
Baka je i najstarija, pa me povremeno more misli o tome koliko će još da živi. Trudim da ih što pre oteram od sebe, jer ne mogu da se izborim sa njima.
Pretrčavamo u toplu kuhinju gde nas čeka već pripremljena odeća. „Ne, ne možete da božičkujete u pidžamama. Ne valja to. Zna se šta je red. Sad se obucite i umijte, a posle kako vam volja.“
Vadi česnicu iz smedrevca, a mi nestrpljivo čekamo kad ćemo da dobijemo svoje parče i nadamo se da je baš u njemu novčić.
...

Mami i tati smo rekle da nećemo spavati kod kuće. Odlazimo u grad i onda jedna drugoj priznajemo da samo mislimo o tome kako će to biti prvi Božić da ne spavamo kod bake. Lako se dogovaramo da ipak idemo kod nje. Baka nema telefon i zato pre nego što krenemo zovemo naše iz govornice da im to javimo. Nisu kod kuće. Zovemo tetku i molimo je da ih pozove kasnije i kaže da nećemo doći kući. 
Neko lupa na vrata. Tri sata ujutro je. Prerano i za našeg polaznika. Baka otvara vrata. Virimo iza nje. Mama, tata i striko stoje ispred kuće. Tata nas ljubi, plače, a onda odlazi iza kuće i povraća.
Tetka je zaboravila da prenese poruku.
...

Sedim sa društvom u kafiću. Kažem im da uskoro idem jer hoću da stignem na ponoćnu službu. Pitaju mogu li i oni sa mnom. Hoće li ih pustiti da uđu jer nisu pravsolavci. „Naravno da hoće. Zašto bi vam neko nešto tako zabranio?!“  Odlazimo u Staru crkvu na Baščaršiji. Skoro niko od njih, mada su svi osim Sunčice rođeni i odrasli u Sarajevu, ne zna da ta crkva uopšte postoji. Pričam im priču koju sam čula od bake, o tome kako je napravljena, baš tu, na sred Baščaršije. Slušaju me pažljivo i zahvaljuju i na priči i na tome što sam ih dovela u tu malu, neobičnu crkvu. Niko od nas ne sluti da će baš ispred nje za nepunih godinu i po dana da odjekne pucanj koji će neke od nas zauvek rastaviti.
...

Božičkujemo. Baka izgovara molitvu, a onda sveće zabadamo u posudu sa pšenicom. Lepo gore. Baka kaže da je to znak da će žito dobro da rodi. Glupo primećujem da ga ona odavno nema u svojoj njivi. „Nemam ja, ali negde će da rodi, pa će i nama brašno i hleb da budu jeftiniji.“
Nije dočekala to jeftinije žito. U ruci je imala koricu hleba napravljenu od onog skupog, prošlogodišnjeg,  kada je ispred kuće pogodio snajper.
...

Živimo u kućici od dvadeset pet kvadrata. Nas četiri. Dve, one koje rade, spavaju na kauču. Da se bar malo odmore. Druge dve na jogi dušecima, bez kreveta. Stavile smo jedan  na drugi. Tesno je, ali je bar malo topilje. Nemamo baš mnogo toga, ali brašna i margarina iz crvenog krsta ima. Dovoljno za česnicu, a česnica je dovoljna da proslavimo Božić.
Poslednje pare trošimo na flašu vina za polaznika. I jabuku. Baka je govorila da tako treba.
Nekoliko dana kasnije, na Bogojavljenje, ležimo u kućici, kako smo je od milja zvale, i kroz krovni prozor gledamo u nebo. Dogavarmo se da sve četiri poželimo istu želju – vreću krompira. Narednih sat vremena pričamo o tome šta bismo sve od njega naparavile.
...


Umesto za Božić, da imam čime da ga  pospem, kad kao polaznik prvi uđe na vrata, žito kupujem za panaiju. Sutra je četrdeset dana kako nije tu, a za sedam, na Bozić, bi mu bio rođendan. Pedeseti.
Na taj dan, kao i svake godine, uveče odlazimo kod njih. Jedemo belu totrtu, jedinu koju je voleo, pričamo o svemu, i ćutimo o tome koliko nam nedostaje.
...

Za dva dana je Božić. Ćaskamo. Neobavezno. O svemu. Lako.  Kao da smo to radili već bezbroj puta. Ni ne pomišljam da će taj susret toliko toga da promeni. Najviše mene. Ili  ono što će izaći iz mene. Jer, sve je tu. Verovatno oduvek. Ali od onih koji su pored nas zavisi šta ćemo pustiti na površinu. I dobro, i loše.  Čega je više, ne znam. Znam samo da ništa nije isto, ali da i dalje verujem u
Kako god, i pored sve ozbiljnosti i prepotentnog mudrovanja, opet mislim da je život i lak i nasmejan i lep i opušten i neozbiljan u velikoj meri i da ga se ne treba plašiti.

Ništa nam se u životu neće desiti dvaput. Samo jednom.


Ništa, pa ni  Božić. 
Svake godine je tu, ali svaki samo jednom. 
Kažu da je to najbolji dan za nešto novo, za početak, a ja ponekad želim da verujem u takve stvari. 
Isto želim i vama. Da verujete. U nešto.
Srećan Božić