Ljubav, film Mihaela Hanekea
Ne volim da čitam mnogo o filmovima pre nego što ih pogledam.
Možda samo ono osnovno. Ostalo volim da saznam sa filmskog platna.
Da, filmove i dalje najviše volim da gledam u bioskopu, ali o tome, možda, nekom drugom prilikom.
Kad je “Ljubav” u pitanju, zbog silnih nagrada koje je dobio (Kan - Zlatna palma; Evropska filmska nagrada – FELIKS - Najbolji film, režija, glumac, glumica; European Film Award FELIX - Najbolji film, režija, glumac, glumica) teško je bilo tako nešto izbeći.
Najviše mi se dopao Jergovićev tekst u kome on lepo primećuje da ovo nije film o smrti već o umiranju, a ono ume da traje dugo, da bude bolno, koliko god za onog koji umire, toliko i za onog koji ostaje iza njega. U svemu tome glavni junaci ovog filma, stariji bračni par, čiji je odnos takav da nameće pitanje da li postoji bezuslovna i bezgranična ljubav, i da li uopšte postoji mogučnost da posle toliko godina ona postoji ne kako takva, već u bilo kom obliku.
Ono u čemu se ne bih složila sa Jergovićem je scena kada je on, posle ne znam koliko vremena brige o njoj, koja se nalazi u sve lošijem stanju, gde je kraj izvestan, ali nikako i da dođe, ošamari.
To je nekako prelomni trenutak u filmu (koji me je zatekao iako sam znala za njega), a on, Jergović, za taj šamar kaže da je poništio sve što mu je prethodilo, celi jedan život.
Ja sam taj šamar, naprotiv, doživela sasvim drugašije - kao strašani trenutak njegove nemoći. Toliko strašan da dozvoli da oboje izgube dostojanstvo koje se sve vreme trude da sačuvaju, a koji je proizišao samo iz ljubavi.
Iz ljubavi i bola, i nemogućnosti da je i dalje gleda kako pati, a opet nemanja dovoljno snage u tom trenutku da učini ono za šta zna da je jedino ispravno, i što će kasnije i učiniti.
Ne, ipak ovo nije film samo o umiranju. Ovo je omaž jednoj ljubavi I čitavom životu.
Umiranje i smrt su samo jedan njegov deo. Neminovan i onaj na koji svi najmanje volimo da mislimo, ali trebali bi. Bar ponekad.
P.S. Da, zaboravila sam da spomenem jedan lep deo iz filma.
Njih dvoje sede za stolom, i to kuhinjskim, ne trpezarijskim, i jedu, čini mi se ručak, i on joj priča o nekom svom doživljaju iz rane mladosti. I onda kaže nešto veoma istinito, a to je da neke događaje često i zaboravimo, ali ne zaboravimo emociju koja ih je pratila.
http://www.youtube.com/watch?v=JjEN_Wi4z_g
Ne volim da čitam mnogo o filmovima pre nego što ih pogledam.
Možda samo ono osnovno. Ostalo volim da saznam sa filmskog platna.
Da, filmove i dalje najviše volim da gledam u bioskopu, ali o tome, možda, nekom drugom prilikom.
Kad je “Ljubav” u pitanju, zbog silnih nagrada koje je dobio (Kan - Zlatna palma; Evropska filmska nagrada – FELIKS - Najbolji film, režija, glumac, glumica; European Film Award FELIX - Najbolji film, režija, glumac, glumica) teško je bilo tako nešto izbeći.
Najviše mi se dopao Jergovićev tekst u kome on lepo primećuje da ovo nije film o smrti već o umiranju, a ono ume da traje dugo, da bude bolno, koliko god za onog koji umire, toliko i za onog koji ostaje iza njega. U svemu tome glavni junaci ovog filma, stariji bračni par, čiji je odnos takav da nameće pitanje da li postoji bezuslovna i bezgranična ljubav, i da li uopšte postoji mogučnost da posle toliko godina ona postoji ne kako takva, već u bilo kom obliku.
Ono u čemu se ne bih složila sa Jergovićem je scena kada je on, posle ne znam koliko vremena brige o njoj, koja se nalazi u sve lošijem stanju, gde je kraj izvestan, ali nikako i da dođe, ošamari.
To je nekako prelomni trenutak u filmu (koji me je zatekao iako sam znala za njega), a on, Jergović, za taj šamar kaže da je poništio sve što mu je prethodilo, celi jedan život.
Ja sam taj šamar, naprotiv, doživela sasvim drugašije - kao strašani trenutak njegove nemoći. Toliko strašan da dozvoli da oboje izgube dostojanstvo koje se sve vreme trude da sačuvaju, a koji je proizišao samo iz ljubavi.
Iz ljubavi i bola, i nemogućnosti da je i dalje gleda kako pati, a opet nemanja dovoljno snage u tom trenutku da učini ono za šta zna da je jedino ispravno, i što će kasnije i učiniti.
Ne, ipak ovo nije film samo o umiranju. Ovo je omaž jednoj ljubavi I čitavom životu.
Umiranje i smrt su samo jedan njegov deo. Neminovan i onaj na koji svi najmanje volimo da mislimo, ali trebali bi. Bar ponekad.
P.S. Da, zaboravila sam da spomenem jedan lep deo iz filma.
Njih dvoje sede za stolom, i to kuhinjskim, ne trpezarijskim, i jedu, čini mi se ručak, i on joj priča o nekom svom doživljaju iz rane mladosti. I onda kaže nešto veoma istinito, a to je da neke događaje često i zaboravimo, ali ne zaboravimo emociju koja ih je pratila.
http://www.youtube.com/watch?v=JjEN_Wi4z_g
