понедељак, 07. јануар 2013.

Božići koje pamtim



U istočnom uglu sobe, iznad kreveta u kojem ležimo sestra i ja, jer još smo male a i tako je toplije, pucketa kandilo i baca svetlost na ikone.  Na jednom zidu, sa desne strane, je Bogorodica, a na drugom,  naspram nje,  Sveti  Jovan. Pozlaćen. Baka kaže da je u našoj kući više od dvesta godina. Ne znam koliko je to dvesta godina, ali zvuči kao veoma davno. Toliko davno da to ne mogu ni da zamislim i pitam zar su tada ljudi uopšte živeli. Možda ih je tada stvorio onaj bog iz bakine molitve što se na nebu pojavljuje sa anđelima?  
Po prozorima se uhvatilo inje, i u sobi je toliko hladno da svaki čas zavlačim glavu pod  teške, ali tople jorgane. A onda, shvativši da ne mogu da dišem, izranjam ispod njih, kao iz vode, hvatam vaduh, i ponovo se zavlačim. I tako sve dok ne zaspim.
Baka nas budi i požuruje da ustanemo iz kreveta, jer polaznik samo što nije došao. Kaže da je jutro, ali napolju je još uvek mrak. On, polaznik, radi od sedam, a pre toga mora da obiđe tri kuće. Bakina je prva na redu, jer nju najviše voli i poštuje, kao i svi ostali iz oklnih kuća. Zovu je Pomajka. Ne znam šta to znači, ali znam da sam veoma ponosna i srećna što je baš ona moja baka, i da ne mogu da zamislim život bez nje. 
Baka je i najstarija, pa me povremeno more misli o tome koliko će još da živi. Trudim da ih što pre oteram od sebe, jer ne mogu da se izborim sa njima.
Pretrčavamo u toplu kuhinju gde nas čeka već pripremljena odeća. „Ne, ne možete da božičkujete u pidžamama. Ne valja to. Zna se šta je red. Sad se obucite i umijte, a posle kako vam volja.“
Vadi česnicu iz smedrevca, a mi nestrpljivo čekamo kad ćemo da dobijemo svoje parče i nadamo se da je baš u njemu novčić.
...

Mami i tati smo rekle da nećemo spavati kod kuće. Odlazimo u grad i onda jedna drugoj priznajemo da samo mislimo o tome kako će to biti prvi Božić da ne spavamo kod bake. Lako se dogovaramo da ipak idemo kod nje. Baka nema telefon i zato pre nego što krenemo zovemo naše iz govornice da im to javimo. Nisu kod kuće. Zovemo tetku i molimo je da ih pozove kasnije i kaže da nećemo doći kući. 
Neko lupa na vrata. Tri sata ujutro je. Prerano i za našeg polaznika. Baka otvara vrata. Virimo iza nje. Mama, tata i striko stoje ispred kuće. Tata nas ljubi, plače, a onda odlazi iza kuće i povraća.
Tetka je zaboravila da prenese poruku.
...

Sedim sa društvom u kafiću. Kažem im da uskoro idem jer hoću da stignem na ponoćnu službu. Pitaju mogu li i oni sa mnom. Hoće li ih pustiti da uđu jer nisu pravsolavci. „Naravno da hoće. Zašto bi vam neko nešto tako zabranio?!“  Odlazimo u Staru crkvu na Baščaršiji. Skoro niko od njih, mada su svi osim Sunčice rođeni i odrasli u Sarajevu, ne zna da ta crkva uopšte postoji. Pričam im priču koju sam čula od bake, o tome kako je napravljena, baš tu, na sred Baščaršije. Slušaju me pažljivo i zahvaljuju i na priči i na tome što sam ih dovela u tu malu, neobičnu crkvu. Niko od nas ne sluti da će baš ispred nje za nepunih godinu i po dana da odjekne pucanj koji će neke od nas zauvek rastaviti.
...

Božičkujemo. Baka izgovara molitvu, a onda sveće zabadamo u posudu sa pšenicom. Lepo gore. Baka kaže da je to znak da će žito dobro da rodi. Glupo primećujem da ga ona odavno nema u svojoj njivi. „Nemam ja, ali negde će da rodi, pa će i nama brašno i hleb da budu jeftiniji.“
Nije dočekala to jeftinije žito. U ruci je imala koricu hleba napravljenu od onog skupog, prošlogodišnjeg,  kada je ispred kuće pogodio snajper.
...

Živimo u kućici od dvadeset pet kvadrata. Nas četiri. Dve, one koje rade, spavaju na kauču. Da se bar malo odmore. Druge dve na jogi dušecima, bez kreveta. Stavile smo jedan  na drugi. Tesno je, ali je bar malo topilje. Nemamo baš mnogo toga, ali brašna i margarina iz crvenog krsta ima. Dovoljno za česnicu, a česnica je dovoljna da proslavimo Božić.
Poslednje pare trošimo na flašu vina za polaznika. I jabuku. Baka je govorila da tako treba.
Nekoliko dana kasnije, na Bogojavljenje, ležimo u kućici, kako smo je od milja zvale, i kroz krovni prozor gledamo u nebo. Dogavarmo se da sve četiri poželimo istu želju – vreću krompira. Narednih sat vremena pričamo o tome šta bismo sve od njega naparavile.
...


Umesto za Božić, da imam čime da ga  pospem, kad kao polaznik prvi uđe na vrata, žito kupujem za panaiju. Sutra je četrdeset dana kako nije tu, a za sedam, na Bozić, bi mu bio rođendan. Pedeseti.
Na taj dan, kao i svake godine, uveče odlazimo kod njih. Jedemo belu totrtu, jedinu koju je voleo, pričamo o svemu, i ćutimo o tome koliko nam nedostaje.
...

Za dva dana je Božić. Ćaskamo. Neobavezno. O svemu. Lako.  Kao da smo to radili već bezbroj puta. Ni ne pomišljam da će taj susret toliko toga da promeni. Najviše mene. Ili  ono što će izaći iz mene. Jer, sve je tu. Verovatno oduvek. Ali od onih koji su pored nas zavisi šta ćemo pustiti na površinu. I dobro, i loše.  Čega je više, ne znam. Znam samo da ništa nije isto, ali da i dalje verujem u
Kako god, i pored sve ozbiljnosti i prepotentnog mudrovanja, opet mislim da je život i lak i nasmejan i lep i opušten i neozbiljan u velikoj meri i da ga se ne treba plašiti.

Ništa nam se u životu neće desiti dvaput. Samo jednom.


Ništa, pa ni  Božić. 
Svake godine je tu, ali svaki samo jednom. 
Kažu da je to najbolji dan za nešto novo, za početak, a ja ponekad želim da verujem u takve stvari. 
Isto želim i vama. Da verujete. U nešto.
Srećan Božić